Policijski glasnik

БРОЈ 8

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 63

стрине и Пере. како је изгледало, не ће обновити одношаји, који беху пре свадбе. Тако сам бар ја мислила, али ми је једнога дана одлетила у ваздух и ова последња утеха.... Носле свадбе, моја је стрина везала присно пријатељство са једномдоста угледмом дамом, чија је кућа била чак на другом крају вароши. Неколико пута водила ме је она овој жени, где смо остајале по сат и два, а после ме је, скоро сваки дан, терала да сама идем њој. Ја сам ове излете чинила са задовољством, јер ме је ова жена примала скоро матерински, задржавајући ме по читаве сахате. То су били тренуци, у којима сам заборављала на свој положај. Сваким даном, ја сам осећала све више п више љубави према овој жени, јер се она нарочито старала, да опо време, које проведем код ње, буде за мене пријатно. Кад сам опет тако једном отишла њој у походе, ја је не нађох код куће. »Отишла је, (< рече ми служавка, некуд у варош, али ће одмах доћи. Надала се, вели, вашем доласку, и парочито ми је нагласила, да вас задржим, јер има да говори нешто важно са вама. с< У први мах ја примих овај иредлог служавке, јер он беше и тако обичан и тако природан, да савршено није било разлога да га одбијем. Али кад већ уђох у кућу и седох, мени паде на памет једна мисао, која ми дотле није долазила. Мени се, на име, беше наметнуло пич ање: што стрина мене шаље овој жени? Зашто ћу ја код ње по неколико сати сваки дан. Где је у то доба моја стрина а где ли Пера ? Овако сам се, прво питала, али иза тога дође одмах сумња, страховита сумња. Мени изађе пред очи опај призор пре венчања, кадје моја стрина била са Пером у соби, и душу мп обузе нека страгана слутња. Ја сам осећала нотребу, неодољиву потребу, да одмах напустим иосету, и да •грчим кући, и тако и урадих. Излетела сам из куће као ван себе, јурећи улицама ћ-ским онако скоро несвесно, са том тежњом да што пре стигнем кући. Кад сам с.тигла кући, не нађох ни једнога од млађих у одајама, где су требали бити. Моја је слутња била овим још појачана. За мене је било јасно, да је стрина све то разаслала некуд само да остане сама. (ИАСТАВИ*1\Е СК)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I. дЈедан овдашњи грађаимн, поднео је ово среокој власти на потврду писмено, којим при-

знаје, да је од извесног зајмодавца узео на зајам 48 0 динара, са обвезом, да му ову суму врати у року од три године, а за то време даје му у реум једну своју њиву , у всличини од 1'/ 2 хсктара. У нисмену со, дал.с, вели, да зајмодавац има ирава задржати опу њиву све дотле, докле му сс ис исилате оних 480 динара. Како сам ја, као депозитар, одређсн да примам људе, који долазе ради иотврђивања разних исправа, то јс мени и пало у дсо да оценим: да ли оваква исправа иијс протинна закону, и да ли јс треба иотврдити или нс, и ја сам нашао, да овакву исправу власт но треба да потврди. Пе треба јс, вслим, потврдити због тога, 1ито јс дужник земл.оделац, који има само толико земље, која му се по §. 471. грађ. суд. поступка но може продати за приватне дугове, нити је, пак, он сам може отуђити, а на овакав начин изиграва сс горње законско благодејање, што не треба да будс бар са знањем и уз ирипомоћ државних власти. Овако схватајући ову ствар, ја сам одбио нотврду овога писмена, али дужник јс отишао адвокагу, који је дао писмен акт и тражи решсње, из којега би се, вели, видело : којим је законским прописима овдашћена полициска власт, да одбија потврду оваквих исправа. Како мени, опет, није познат специјалан закон, који би ово питање регулиоавао, ја молим уредништво за потребно обавештење : да ли је овај поступак законит или не?° — На ово питање одговарамо: Са овим је власт правилно урадила, што није хтела да потврди писмено, којим један земљодслац отуђује један део свога имања, које по 471. грађ. с.уд. поступка не може да отуђи. Та околност, што јо отуђивање условно и за извесно време, не мења ни мало суштину отвари, јср се овај део имања обезбеђује законом земљоделцу зато, што се нашло да му је толико за живот нотребно. Право на овакав иоступак власт црис баш из самог наређсња 47 1., а има га и ио |. 538. грађ. зак. ио комс се не могу закључивати уговори о стварима, које нису дозвољене као и у чл. 15 4. правида о постуиању у ванпарничним — иеспориим — делима, ио коме се уговори, законом забрањени, не ће потврђивати. Овакав је поступак, волимо, правилан, ако би ое узело, да она одредба из §. 471. грађан. суд. поступка, која земљоделцу забрањује да и сам може отуђити извосно имање, још постоји и иосле измене т. 4. а. §. 471. грађ. суд. пост. од 14. јула 1898 године, којом јс ова тачка добила са свим други обдик и значај , о чему со говори у данашњем броју. II. сЈедан сељак из најудаљеније оппггине у овоме срезу, донсо је иа потврду пуномоћије, којим овлагаћујс једнога од овдашњих дућанџија, да може за његов рачун тражити наплату неке суме у суседној држави — Бугарској. Како га власт није иознавала лично, она га је уиутида да доведе два грађанина, који би јој јамчиди, да је он одиста оно дице, за које ое издаје, и он јс довео двојицу, који се иокл.учиво баве тим иосдом код суда и полициоких власти, и сведоче о познанству за динар и два, па позиавали човека или не, а један је од њих још и под судом за фалсификат.

Знајући за све ово, власт их није примила за познаваоце. Поводом овога искрсдо је питање: да ли је власт могла да их одбије и исиитује: да ли они одиста познају дотично лице или не, кад они, на случај неистине носе одговорност по закону ?» — На ово питање одговарамо: По чл. 160. правила о ноступку у несиориим дедима, кад год власт не нознаје издаваоца писмена, има право да тражи, да он доведе а два оиособна сведока, 8 који би утврдили идентичноот дотичног лица. Иод способним, пак, сведоцима, имају се разумети људи са свима грађансКим правима. Кад је, међутим, од оне двојице један под судом за прљаво дело, онда је власт имала раздога да не прими њсгову сведоџбу о идентичности. Кад је пак, вдаст и иначе уверена, да је иознавањс људи пред судом стадна ирофесија чија, па још уверена и о њиховој иесавесности, она има права да их ие прими, јер је њена дузкност, да при потврди исправа сазна истину. III. Наша општина, да би повећала овоје приходе и тако смањила општински прирез, издала је под аренду право на туцањс и продају каФе, тако звани тамис. Излицитирану суму она је предвидела буџетом као приход, и буџот је посдала на одобрсње госиодипу Мипистру Финансија. Један од грађана нротестовао је против овакве одлуке суда и одбора, јер, веди, општина нема права, да издаје тамис под аренду, нити да ограничава право на туцање и продају кафе. Моли се уредништво за обавештење : какво је нраво општинско По овоме, и да ли јој ое може оспорити право, да свој приход повећа на овај начин ?» — На ово питање одговарамо : Право на тамис има само општина београдска и ни једна више у Србији, јер то право није дато другим општииама ни уредбом од 19. јуиа 1839 године В№ 115, ни уредбом од 31. марта 18 47 год. В№ 297, нити пак, оном од 26. јануара 1861 год. јер се у овима њима говори само о општини београдској. Сама реч тамис, обележава право општине, да туцање и иродају каФе оганичи — упрраво мононолише за свој рачун, вршећи то она сама у режији, или уотупајући то једноме лицу иод аренду. Са свим је природно, да је тако ограничен посао без конкуронције, и онда није иикакво чудо, што се овим иутем поокупљује вредноот моноиолисаног артикла, а на тај начин чини једна ноправда грађанима, против које они морају и имају разлога да протествују. Како, као што рекосмо, ни једна општина у Србији, сем београдоке, иема права на тамис, јер иоред горњих уредаба то им се право одузима и чл. 17 6. Устава, но коме само држава уводи монополе, то је и поступак ове општине, која је издада тамис под аренду, незаконит. Ако јс иротест всћ уложен, опда ће надлежне власти иесумњиво спречити ову незаконитоот .