Policijski glasnik

БРОЈ 17

ПОЛИЈДИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 133

Тек што је корсаковска шалупа иригала к пароброду, на мост је први излетео човек са огромном брадом, — њен муж. Они су чисто замрли у наручју једно другога. Неколико су минута стајали тако. — Мили! — Драга! —- чуло се кроз тихо јецање. А обојима су потоком лиле сузе. Да ли се сећају они прошлога? И он и она с времена на време опију се. Може бити да је то данак, који они плаћају савести. Јер савест по неки пут „наплаћује се« и вотком.... (НАСТАВПЋЕ СЕ)

У Д О В И Ц А ПРИПОВЕТ^А ИЗ ГРАДС^ОГ ДО1ВОТА

(нАСТАВАК) 8 После мучнога прелаза преко ограде воћњака, ја сам се нашла на иространој пољани, иза које одмах беше кућа наше старе служавке. Скороу трку сам ирешла овај простор, и тако бејах једном пред самом кућом. На моју велику радост, вратнице не беху затворене, и ја нисам морала да се јављам кроз нрозор, где би ме могао ко год чути, него уђем право у авлију. На нрво моје куцање изашао је старац, и како ме у мраку не нозна, питаше ме шта хоћу и која сам. Тамо, тамо, чико, рекох му ја, показујући руком на собу, тамо ћеш видети. Упозната са кућом, ја пођох право соби и нагло отворих врата. Старица је седела за столом, окренута вратима, свакако очекујући старца да јој каже, који је то имало разлога да овако, прилично у ноћ, ремети њихов мир и спокојсгво. Али стојећи у уверењу, да је то ипак неко од старчевих другова, који га је можда позивао за сутра на какав заједнички рад, она при мојој појави, изненађена до невероватности, скочи са столице и стаде као укопана. Видећи пред собом женску натоварену стварима, а не верујући ни једног тренутка да ја могу бити у опште слободна и у ово доба ван куће, она стајаше тако неколико тренутака, докле јој се ја не јавих. Кад познаде мој глас, она иолете мени раширених руку, и пошто дохвати стварп и мету на кревет, она ме загрли и матерински миловаше. »Кћери моја, несретна кћери, јеси ли у животу. Вечерас смо баш заједнички оплакивали твоју несретну судбину. Да те и не нитам ја видим, да си морала побећи из куће; то казује овај завежљај ствари и твој долазак у ово доба, јер се обоје друкчије не могу разумети. Ако си рано моја, ако. Сачувај живот, а већ од среће у браку ти си далеко, па тако немаш шта ни жалити."

Старац такође беше радостан, што ме видео здраву и ослобо^ену ропства. Морала сам им исиричати све патње до ситнице , а кад сам им казала и последњу намеру Перину, да ме отера у лудницу. они се прекрстише обоје, ужасавајући се оваквога злочинства. Од њих сам ја онет сазнала, да је стрина такође отрована као и стриц, јер је претила да ће уморство стрица пријавити власти. То је старцу причао један његов друг, чији је син служио у нашој кући и вршио за добре наре све, али се и сам ужасавао од свега што се у њој одигравало. Старица се толико радовала моме доласку, да би целу ноћ остала да ћерета са мном, али старац, који је о моме положају мислио, рече: »'Керко моја, ти заборављаш на себе. Ако не ноћас, а оно сутра рано бануће овде да те траже, и кад те наћу шта си учинила? Ти не смеш остати овде, ти мораш још ноћас да си изван домашаја и власти нашега начелника, а да то буде, треба да учиниш иут од 5—6 сати. Тек после толикога пута, ти ћеш бити у суседном округу, у вароши Н — где би за тебе већ било мање опасности." После пола сата стајао је пред нашом кућом Фијакер са добрим коњима, и мн се кретосмо за Н. За четири сата ми смо већ били тамо, јер је кочијаш, као пријатељ старчев, коме је овај казао све, душмански терао коње. Без познаника у овој вароши и ја и старац, ми смо морали ићи у гостионицу, где смо се одморили од журнога нута и сачекали дан. јер смо тамо стигли око два. сата по ионоћи. Око 7 сати ми смо већ били на ногама, и таман се договарали: како ћемо продати један мој бриљантски прстен с руке, те да платимо кочијаша и у опште дођемо до новаца, кад неко стаде куцати у врата. Старац бејаше близу самих врата и отвори их. Пред вратима беше један нпсар са жаидармом. Улазећи у собу, он онако још у ходу управи поглед на мене говорећи: „Ви сте жена Пере, трговца из Г 1\. Доиутовали сте ноћас. управо добеглн. пошто сте прво покрали разне драгоцености. Изволте са мном у начелство, јер имамо захтев вашега начелства да вас вратимо натраг." Старица удари у плач и запомагање, а ја збуњена овим нрепадом власти, не умедох ништа рећи, него сам етајала и не мичући се. „Изволте са мном, (< ионови писар своју заповест. Хоћу, хоћу, рекох му ја, али ме оставите за један тренутак да доручкујем, па ћемо ићи у начелство, одакле се ја не мислим жива маћи у Ћ. Он пристаде и изађе из собе. Ово сам ја и чекала, да бих само могла старцу дати ирстен, како би нашао новаца и платио кочијаша и трошак.

После неколико тренутака ја сам са старицом пошла за начелство. По наредби морала сам понети и сгвари, али старица не даде да их ја носим кроз варош, већ их је она носила. Ј а сам кроз варош ишла као кроз шибу. Цео свет је бленуо у нас, јер је пратња писара и жандарма изазвала њихову пажњу, и свако се радознало питао: ко су ово? Скоро иа другом крају беше начелство, и кад тамо стигосмо уведоше нас секретару. Секретар беше од млађих људи и нонашао се доста уљудно, али кад сам му ја почела причати све патње, што сам их подносила у кући своје стрине и мужа, па му казала и за узроке бегства, он се насмеја и рече: »јесте ли ту историју измислили ноћас у путу, или је она раније била спремљена?" Хтео је тиме да каже, како он неверује у све ово. и како су то обични изговори оних, који су што криви. Мене је ово страшно љутило, и ја му скоро опоро рекох, како ја говорим истину, али су власти, на жалост , изгледа ми свуда једнаке. Баш у тај мах, кад сам ја то говорила, из суседне собе уђе у секретарову један старији господин, носећи неку депешу у руци. Кад нас виде, он ће рећи: »ево г. секретаре и ова ће депеша бити о тој госпођи, показујући руком на мене. Секретар прочита депешу и скоро смешећи се рече: „са свим, већ је та историја испричана, али сам ја мислио да је она онако свесно удешена, а оно су јој, међутим, узроци лежали на другом месту." Ја сам јасно разумела овај њихов разговор. Као год и старога лекара, тако су и ове људе уверавалн да сам ја луда, и да као таква причам о неким својим иатњама, које се мени чине. Ја сам осећала дужност самоодбране, и зато се реших да одлучним држањем уверим ове људе о својој присебности. Тако решена, ја се окретох овоме старијем госиодину молећи га да ми каже: с киме имам част говорити? Кад ми он рече да је окружни начелник, ја се скоро зарадовах, и рекох му: »не господине, нисам ја луда као што ме ваш колега представља, као год што верујем да ви не можете бити несавесни и непоштени као он. Морате ме саслушати, рекох му ја, да вам испричам своје патње и неволЈв и нитковлук вагаега колеге, иа макар имали стотину других послова. Ако у току тога разговара стекнете уверење, да сам ја одиста луда, па вам то утврде и лекари ваши, ви ћете увек имати могућности да ме вратите у 'IV., инач^ ако видите, да сам ја жртванеиоштених и несавесних људи, онда вас молим за очинску заштиту, јер ја немам никога, никога свога. Овакво моје држање нагнало је начелника да ме саслуша, и ја сам му испри-