Policijski glasnik

СТРАНА 134

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 1?

чала цео свој живот; све иатње и невоље што сам их у њему подеела, а на поелстку и злочине, које су Пера, доктор и познаница, са којом смо се већ сретали, учинили. Кад сам му ово све испричала, он беше забезекнут од чуда, а кад старица, плачуКи понављаше све то као истину, он онда рече: „е то се све мора казнити." „Саслушајте, рече секретару, о свему овоме госпођу, па за тим и ову старицу, па кад будете готови, онда ми јавите." Кад бесмо готови. секретар нас уведе начелнику да тамо признамо своје исказе. Пошто је оверио исказе, он ми тада рече, да је цео овај догађај испричао својим укућанима, и да је тек тада од жене сазнао, како смо ио њој блиски рођаци, па ме позва својој кући на ручак. (свршиће се) женијадни цодицајдц Рцошз (ЈасоШо!

I. Нестале!! (наставак) Ово ме потсети да смо оставили младу и дражесну војвоткињу на путу к Лелији оца Ангераида... Нажљивији много од нас, пречасни није допустио да убава госпођа умире од досаде на прагу њихова предсобља; врата се, на први куцањ, отворише и младица живо и лако замакну у господствену одају, коју је она тако добро познавала. Она баци зверљив поглед око себе, као да се увери да ли су са свим сами у соби, пе зато што се боји присуства трећега, — познаје она добро све оце, — тек је голица да сазна е да није каква лепа грешница долазила пре ње да потражи духовне помоћи у пречасна оца. Без сумње је задовољена својим испитивањем, јер управи поглед пун милоште на свога уводника који је, без нкаква збора, обисну око паса, належе је на своју снажну мишицу и, у страснам заносу, нриљуби своје мрке усне на румена усташца своје дивне љубавнице... њој се оте један таначак врисак, очи јој се заморно склопе а све јој тело задрхта као крила у голуба кад љуби своју женку!... На два корака стојаше широк отоман, на који се нанесе млада војвоткиња заједно са својим драганом!... и тишину ремете само уздаси, загушени клици и заносне речи, које би жарки загрљај младога калуђера отимао лепоти племићки!...

Мир се поврати и двоје заљубљени стало би да ћаска: — Данас нисам слободна, гугутала би млада жена, али, ипак, не хоћах да дан прође а да се не видимо, те дођох да ти донесем пуну шаку пољубаца!... — Зар само толико? — Ненасите! — И зашто да ниси слободна? Ваља да је I'. Сенатору, сад у шездесетој години,

немоћну и узету, пало на памет да буде љубоморан? — Љубоморан! 0, драги мој, он на то и не мисли и ја кад хоћу да га заплашим, треба само једним мигом да покажем жељу да га задржим у вече и понудим му ноћно гостоаримство ... мртав је! Вазда си духовита као демон какав! А што не би овај дан провела са мном... у осталом, ја имам права на њ! —■ Вечерас је у палати велико тралала, за столом биће их осамдесет, сви министри, дипломатско тело, сенат, магистратура, оФицирски кор, све по избору. —■ Цвет империјализма! — Ох, знам ја да ти ниси са нама! — Ви пловите лађом, у коју почиње вода продирати са свију страна, или још боље, што рекао г. Прудон, играте на вулкану! Твоје ће се царство зло завршити !... —• Чудна посла! ми ћемо се увек лепо забављати! —• Амин! рече отац Ангеран и прсну у смех Отац Ангеран, или Арман како га зваше војвоткиња, млад је човек у тридесет другој години, крупан, развијен, стасит, гарав као Андалужанин, један од оних ретких црномањастих типова шпанских, у чијим жилама струји по мало мапарске крви: био је коњички официр па је дао оставку да би ступио у ред Отаца Светога Духа; био је и Витез Почасне Лелије и декорација је њена дивно пристајала уз Фину му мантију љубичасто опшивеној. Пре него је постао чланом дванаесторице, који станују у Француској, он је, као и сви му другови, провео две године у радњама на крајњем истоку и једну годину у Риму у кући свога реда. Вио је од најстаријег племства у Француској и десна рука преосвећеноме делиополиском, те га је овај, за свога одсуства, остављао као заступника у главној кући. Скептик, у пуном значењу те речи, ојачан епикурисмом, у осталом, узвишена духа, мрзео је људе, служио се њима само док су му од користи били или да би завољио своје страсти и пороке, кад би се на што одлучио ништа га није могло уставити а да то не учини, био је кадар, за само један свој каприс, запалити Париз са четири стране. Баци ли он око на коју женску нарочито, милом или силом она је морала бити његова и подземни сводови куће у Пасију били су сведоци мрачпим тајнама! И тако сваке недеље долазила би лепа војвоткиња од Р... и проводила по читав дан у његовој ћелији, који је она, шалећи се, називала даном свога. исаоведа.н>а.. Ни један од помоћника Епископа Пасторета није био старији од тридесе и пет година и сви они, рачунајући ту и овога, почев од бледо плавога са сањалачким лицем, што заноси на женску лепоту, коју обожавају гаравуше, иа до оног енергичног типа шпанских Тореадора, прелазећи преко ватрено риђег типа Бургунда и преко типа лолско лепуглкастога Талијанца, престављаху све тонове и све нијансе пај-

савршеније мушке лепоте, Пасторе их је брижл>иво бирао међу седамдесеторицом Отаца Француза, који су сачиљавали ред, установљен у част седамдесеторице којима се приписује превод Библије надахнућем Светога Духа, под чије окршве беше стављен верски завод у Пасију. То је Преосвештенство т рагИђиа добро увидело, да светом владају жене и да ће његов ред бити несавладљив све дотле, докле га оне буду штитиле ; за то је он зар и смео основати у сред Париза једну верску кућу у коју се, како оно рече епископ орлеански, »не примају људи!... (< И за време целе последње половине имаеријалистичке оргије, племићске и чедне госпе сматрале су за особиту част да за свога духовног учитеља узму кога од отаца Светога Духа из Иасија. Ја сам се мало дуже задржао на његов опис, јер поједини од њих, а поименце Ангеран и његов старешина, играће такве улоге у овој историји, да је потребно било изнети их јасно оцртане пред читаоца, а не задовољиги се само бледом сликом њиховом. У тренутку кад дражесна војвоткиња од Р... узимаше збогом од Арманда Поеза од Сент — Андреја, како беше право име оцу Ангераиду, она. као да се присети, гурнув врата, упита свога љубазника, управивши на њ фини испитивачки поглед: — А где ће те ви провести ,ово вече? — Ја и Епископ позватисмо на ручак код Дамар-Контијевих. — Мени се баш много не свиди што ви идете у ту кућу! — А што то лепојко моја? — Војвоткиња тек ако има 32 године а још је заносно лепа! — Зар њој није довољан и Дон Веренже, њен капелан?... — Мислите! — Не мислим!... Него сам иоуздан. — Како то? — И одвише тражите! — Ја сам жена, не дражите ми радозналост! — Па шта бисте хтели ? — Ја бих, вере ми, онда остала овде све дотле, док вам не бих ишчупала вашу тајну! — Начин да је никако и не дознате ! — Ала сте галантни, Арманде! — Ах, војвоткињо, немој ме гледати тим очима! — Сад шта би сте ви хтели? — Ја бих почео на ново... — Кад бих ја дала? — Покушајте!... И очи су младога калуђера пламтеле жаром иуним обећања. Они беху тек у меденим месецима своје љубави. — Маните се детињарије, Арманде, прихвати војвоткиња изнемоглим гласом, ви добро знате, да ја треба да идем... кааште ми, зар ја немам новерења! — Зар вам је доиста толико стало до тога?

/е