Policijski glasnik

БРОЈ 19

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 173

1833., поништио је решење Министрово, из ових разлога: Из акта и целокупне вођене преписке, ао овом предмету, види се, да је жалитељ С. Р. био поднео рачун, ио коме је тражио накиаду за путни и подвозни трошак приликом одржатих маневара у години 1895. Према овоме, а с обзиром и на околност, што је решењем Државног Савета од 14. .-шгуста 1896. године № 895. и 11. октобра 1896. године №6444. иризна'Ј '0 жалитељу право иа накнаду поменутих путних и подвозних трошкова, Министар није имао ослонца у закону. да жалитеља лишава овог признатог права, с позивом на застарелост, којој, у овом случају, нема места 1 !. На основу § 326. кривичнога закона може полнцијска власт забранити издавање под закуп нездравих станова. И. С., овдашњи, ммао је у Молеровој улици извесне станове и издавао их нод закуп. Како је стручна комисија нашла, да су ови станови нсздрави, кварт варошки донео је решење. којим му је, иа основу § 326. кривичног закона, забрањено, да их издаје под закуп за становање. Ово решење одобрила је Управа града Кеограда, а и Министар Унутрашњих дела. Противу решења Министра унутрашњих дела, И. С., жалио се Дрлшвном Савету, и у жалби навео: 1, да се § 326. кривичног закона не може ирименети на овај случај; 2, да су његови станови пространи, видни и потпуно здрави и 3, да без одлуке грађевинског одбора полицијска власт није могла огласити његове станове за нездраве, на основу мишљења комисије, која није састављена по прописима грађевинског и санитетског закона. Државни Савет нашао је да је решење Министрово на закону основано, па је одлуком својом 2. марта 1904. год. № 1335. одбацио жалбу као неумесну.

Жалбе за Државни Савет, противу Миннстарских решења, подносе се непосредно Државном Савету. (нл. 49. закона о пословном реду у Државном Савету). Прес.удом суда општине с од 13. октобра 1904. године № 7913., за дело из чл. 11. закона о општинској мерини, осуђен је на новчану казну и остале трошкове Ј. Л., шеФ експозитуре Српске Кредитне Банке у С.... Ову пресуду, по жалби осуђеног, одобрило је начелство окружно својим решењем од 28. октобра 1904. год. Бр. 12637. ! ) Овај је случај од општвг интереса по чиновништво о тога, што је њиме Државни Савет расправио питање: да рачуни чпновника за накнаду путних и селидбених трошкова, по чл. 22. закона о дневници, подвознини и селидбини држав. чиновника и слузкител,а, не застаревају за годину дана, кад је рачун ноднесен надлежној власти у наведеном року, па оотао неисплаћен више од једне године.

Министар народне привреде по изјављеној жалби, решењем од 12. јануара 1905 год. Т№ 7044., поништио је решење начелства као несаобразно закону, а по томе и пресуду општинског суда. Противу овог решења Министра народне привреде, суд општине с.... изјавио је, преко начелства окружног, жалбу Државном Савету. Државни Савет одлуком својом од 26. априла 1905. год. Бр. 2550. одбацио је жалбу, као непрописним путем поднесену, пошто се суд општински обратио са жалбом за Држ.авни Савет преко иачелства окружног, противно проиису чл. 49. закона о пословном реду у Државном Савету, по коме се жалбе за Државни Савет подносе Државном Савету. По тужби за дело нступне природе, полицијска власт дужна је започету истрагу окончати као иступан предмет, а не као административан. К. М., учитељ из Зајечара, поднео је начелству округа тимочког акт, којим је тражио, да се забрани нролаз преко његовог имања У. Л., трговцу из Зајечара. За доказ, да У. Л. нема права службености на том имању, К. М. поднео је тапију. По овом захтеву, власт је учинила извиђај иа лицу места и узела реч од туженог У. Л., који је изјавио, да има права службености, које је задобио раније, но што је тужиоцу К. М. тапија издата. На основу овога, начелство округа тимочког, решењем својим од 7. августа 1904. год. Бр. 9624., известило је тужиоца К. М., да се за заштиту свога права обрати надлежном суду, за то што се по овоме порађа чисто спор грађанске природе о праву службености, које може бити конституисано на разне начине, а да не мора бити означено у тапији, те да за расправу тог питања није надлежно начелство, већ суд — но §. 27. грађанског судског поступка. Противу овог решења, К. М. је се жалио Министру унутрашњих дела, који је решењем од 18. августа 1904. г. П№ 23082 одобрио решење начелства, као умеено и на закону основано. По изјављеној жалби, Државни Савет одлуком својом од 18. марта 1905. године Бр. 1938. поништио је решење Мииистрово из ових разлога: Као што се из акта види, начелство округа тимочког по решењу № 5838)903. год. узело је, као предмет иступне природе, преставку жалитељеву: да га тужени У. Л., на самовласан и беспраиан начин, спречава у уживању имања, присвајајући себи право за службени пут кроз његово — жалитељево — имање. На овој основи начелство је извршидо потребан увиђај на лицу места, па по том туженог У. Л. о потребном саслушало, који је, за доказ права »службеносги« преко имања тужиочевог, поднео квиту бившег сопстеника садањег његовог имања, а и имања тужиочевог, да му је право службености, приликом продаје имања, признато. Према оваком стању ствари, начелство је започету истрагу требало на овој ос-

нови да расправи, па ако би нашло, да у поступку туженога нема кривице, онда, да с обзиром на поднесене доказе, како тужиоца, тако и туженог, и пропис §. 375. а. кривичног закона (измена од 1904. године) донесе своје решење о уггуКењу слабије стране на парницу, имајући, при оцени овога питања, у Еиду прописе § §. 214., 331, 334, 340., 341., 342., 343. и 386. грађанског закона. Пошто начелство није овако поступило, већ отпочето ислеђење окончало решењем, на основу §. 27. грађанског поступка, иа то решење одобрио и Министар унутрашњих дела, то је ожалбено решење неправилно. ч За расматрање жалби противу решења, донесених ка основу чл. 37. закона о водама, Државни Савет није надлежан. Суд огпптине рабровачке обратио се начелству округа смедеревског актом Бр. 676., у коме је преставио: да је Г. Г., из Рабровца, за своју воденицу, на реци Кубршници, променио ток воде новим нрокопом (јазом), одводећи њиме сву воду на своју воденицу; да тиме лишава грађане те општине јавне употребе воде са те реке, нарочито с тога, пјто нема воде на појилу, те народ нема где да напоји своју стоку, па је молио начелсгво, да одреди окружног инжињера, који ће у присуству надзорне власти учинити потребан увиђај. Према овоме, окружни инжињер у присуству начелника среза јасеничког, учинио је увиђај на лицу места, и о томе поднео свој извештај у овоме: 1. да је Г. Ј. одиста прокопао нов јаз и њиме скренуо правац реке, којије, пре тога, водио ка појилу, и 2. да је вода, протичући новим јазом, засипала старо корито и сужавала га тако, да је у редовним приликама суво, те према томе, да вода и не иде ка појилу. А да би се правац речне матице одржао, какав је био и пре новогпрокопа (јаза), потребно ]е да се нови прокоп затвори, и старо речно корито издуби, и од шибља очисти, и онда ће вода ићи на стари јаз и ка појилу. А да би пак, и у приликама обичне воде, имало воде на појилу, потребно је, да брана на сгаром јазу има средњи део покретан, те да се вода кроз њега, по потреби може пропуштати. Узет на одговор за ово, Г. Ј., је изјавио, да његова воденица постоји још од пре 100 година, и да је нови јаз прокопао још у 1892. години, па га од тада до сад нико није узнемиравао због тога; а за то, што нема воде на по^илу, није до њега кривица, пошто то долази од превелике суше, јер кад год киша падне, онда има воде и на појилу, а и његова воденица ради. На основу свега овога, а с обзиром и на чл. 4., 8., 14., 20. и 49. закона о водама, начелство окр. смедеревског, решењем својим од 25. маја 1904. год. ГБр. 326., наредило је Г. Ј., да у року за месец дана затвори нови јаз и воду за своју воденицу спроведе старим јазом, на коме ће