Policijski glasnik

СТРАНА 172

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 19

левца — жалиоце —, пошто не етоји њен навод, да се из пресуде избраног суда не види колико они губе од својих завата исправком синора; 2. да среска власт није имала разлога, што је, одбивши жалиоце од тражења извршења пресуде, дозволила општини селевачкој, да спорно имање ужива, јер њој (општини), преоудом избраног суда, није ништа. досуђено, већ, на против, она је том пресудом осуђена, да оно имање, које је од Азањаца одузето и стављено нод атар селевачки, уступи Селевчанима у накнаду За њихово имање, које им је исправном синора одузето; 3. да је то земљиште, пресудом избраног суда, досуђено Селевчанима, признали су и пуномоћници општине селевачке, јер су изјавили, да је исто земљиште у своје време и уступљено њима — Селевчанима. док међутим, увиђајем власти, утврђено је, да се то имање сада налази у притежању општине селевачке и ако она на исто никакво права нема. На основу овога и § 493. грађ. пост. среска власт је донела наредбу 26. Фебруара 1904. год. Бр. 3334., — којом је наређено општини селевачкој, да све спорно имање, изложено у пресуди избраног суда од 16. јануара 1870. године, иступи у својину сељанима села Селевца, именованим у пресуди. Ово решење среске власти одо.брило је начелство округа смедеревског од 31. марта 1904. године Бр. 3514. Противу овога решења начелства, пуномоћници општине селевачке жалили су се Министру Унутрашњих Дела, и молили га, да исто, као противно закону, поништи, и нареди да се средством комесара овај предмет, на лицу места, извиди. Министар их је одбио од овог тражења одобривши решење начелства својим решењем од 10. септембра 1904. године. П№ 15693. По њиховој изјављеној жалби, Државни Савет одлуком својом од 18. марта 1905. године Бр % " 1930. иоништио је решење Министрово, са ових разлога: Из пресуде избраног суда од 16. јануара 1870. године, коју су сољани села Селевца поднели полицијској власти, види се, да је поводом спора око земљишта званог »Шљивање«, између општинеазањске и њених појединих житеља са општином селевачком и њеним појединим житељима, избрани суд обележио синор и одредио простор, који према обележеном синору припада једној и другој парничној страни. У расправу питања, колико ће од овог обележеног земљишта припасти појединим сељанима, који су на спорном земљишту имали своје завате, избрани суд пије улазио. Према овоме, неосновано је нахођење у жалбеном решењу Министровом: в да се види из првог става пресуде избраног суда, колики је простор оног земљишта, које јеисправком синора одузето од тужених Селевчана и придодато атару азањском; као и колики је простор онога земљишта, који општина селевачка добија од тужилаца азањаца и да су ту означене тачне границе истог земљишта".

За сељане села Селевца, који су у овом спору представљали тужену страну, пресудом избраног суда предвиђено је само ово: в да сви, који имају своје завате на спорном месту, задрже своје завате само у атару свога села, у колико им ти њихови завати овим синором не буду окрњени или сасвим одузети. А у колико им истим синором окрњени или одузети буду њихови завати, да им тужена општина селевачка то иодмири из осталог простора, који су на томе крају Азањци заватили и уживали били, и који сада овим синором опредељеним о.вом пресудом припада селу Селевцу. Но у колико се ни отуда не би могли измирити за своје имајуће заватине, упућују се на своју општину, да од ње траже, да их она из других својих земаља подмири, у колико на то имали буду права према њој«. Дакле, поред расправљеног питања о синору, избрани суд признао је Селевчанима ираво на накнаду земље од општине селевачке, у колико су одређеном међом изгубили земљшпта, а општина им од своје .земље не би могла то накнадити у спорном месту званом „ Шљивање®; али, колики је тај простор земљишта у опште, а колики посебице за сваког појединог сељанина, који је у овом спору учествовао, пресудом није одређено. По томе њихово право, по пресуди избраног суда, није могло бити реалисано од стране полицијске власти, у смислу § 493. грађанског судског поступка, све док ова „опорна" питања о количини земљишта, по мерама и границама, не буду расправљена судском пресудом, према одредби § 305. грађ. суд. иоступка, у коме би случају имало бити на чисто изведено питање : шта коме од заватинара припада, а шта претиче или недостаје општини од сиорног земљишта.« Полицијска власт, пре расправе каквог спора о заузеЂу непокретног имања, дужна је претходно да на лицу места унини увиђај, Ј. П., из Придворице, обратио се молбом власти среза трнавског, да му изда решење о томе: по чијој је наредби, и по ком законском пропису, начелник срески одузео трећину од његова имања, од кога има и судом потврђену тапију (коју је уз молбу, у ирепису, поднео) и исто ставио под корито — обалу реке Мораве. Начелник срески решењем Бр. 7208 известио га је, да под његовим именом није никакву имовину одузео, нити је пак стављано под речно корито, но да је само од заузимача имовине округа чачанског одузео од П. В. и М. Т., из Придворице, извесну имовину, по извешћу начелства округа чачанског. Противу овог решења, Ј. П. жалио се начелству округа чачанског, тражећи, да начелство поништи решење среске власти, јер и ако начелник срески вели, да му ништа не заузима од његова имања, ииак на лицу места — преко његова имања окружни инжињер ставља мете — белеге — колико ће се заузети. Начелство је одобрило решење среске власти, а решење начелства Министар

унутрашњих дела решењем од 21. августа. 1904. год. Њ\« 23426. По изјављеној жалби, Државни Савет одлуком овојом од 18. марта 1905. год. ј\» 1936. поништио је решење Министрово, из ових разлога: По чл. 16. Устава, својина је неповредна, ма какве природе она била, и нико не може бити принуђен. да своје добро уступи на државне или друге јавне потребе; нити се право ириватне својине може ради тога ограничити, осим гдезакон то допушта, и уз накнаду по закону. Према овоме, кад је жалитељ иоднео полицијској власти, у потврђеном препису, тапију свога имања судом потврђену, наводећи, да му власт среза трнавског одузима од имања, у таиији означеног. једну трећину, и ставља. под обалу реке Мораве, онда је полицијска власт била дужна, да, с обзиром на наведени члан Устава и §§ 211., 212., 213. и 214. грађанског закона, извиди наводе жалитељеве на лицу места, па по том даље по закону поступи 0 -.

Један слунај неумесне примене чл, 22. закона о дневници, подвознини и селидбини државних ниновника и служитеља. С. Р., пешадијски капетан I. класе, у 1895. години, ишао је на маневар из Пирота преко Крушевца и Крагујевца за Овсиште. По свршеном маневру поднео је рачун, да му се изда путни и подвозни трошак у 234-40 динара. Командант шумадијске дивизијске области редуцирао је тај рачун, смањивши га за 113 - 51 динара, и тако смањен исплатио му. Пошто је то редуцирање одобрио и Министар војни решењем својим од 18. јануара 1891). год. АБ№ 49!., то се противу тог решења С. Р. жалио Државном Савету, који је одлуком својом од !4. августа 1:96. године Бр. 895. поништио решење Министрово, налазећи, да жалитељу С. Р. оледује дневница и подвознииа, по чл. 5. и I). закона о дневници, подвознини и селидбини државних чиновника и служитеља. Услед овога, С. Р. је својим рапортима и молбама непрестано тражио, да му се подноти рачуп исплати у целини; али је ио свима тим молбама упућиван на чекање и стриљење, док се не одобри потребан кредит за исплату. По последњој поднотој молби за исплату ресто неисплаКеног му потраживања, Командант шумадијске дивизијске области одбио га је решењем ЕБр. 2 .58., из разлога, што је тражење исплате горњег рачуна, но чл. 12. закона о дневници, подвознини и селидбини државних чиновникаи служитеља, застарело. Ово решење Комаидантово одобрио је и Министар војни решењем од 13. авгусга 1904. године БЛ» 716,)., нашавши, да је у њему правилно примењен чл. 22. поменутог закона, и да је жалилац С. Р. но ноднетом рачуну измирен у ономе, што му је припадало. По изјављеној жалби, Државни Савет, одлуком од 22. априла 190.>. год. Бр.