Policijski glasnik

БРОЈ 19

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 175

добро развијена и права. Од одела имала је црно гуњче од оукна, кошуљу од тежињавог платна, сукње прооте подеране, на ногама чарапе вунеио шарене — у стопади црвено-црне н беле боје, на ногама опанке од прооте говеђе коже. Судећи по овима околноотима, ова је женска убијена и овде бачена. До данао се среској влаоти није нико јавио да је тражи. — Скреће ое пажња свима полициоким и општинским влаотима на овај леш, чију идентичност треба утврдити. Једна кобида, стара 3 год. длаке доратасте, на челу авездаста и лисаота, брњаста, виоине до 140 см. на једпој нози има потковицу, а остале три нису никако потковане нестала је 5. тек. м-ца г. Димитрију Шићанском, грађевинару из Београда. Скреће се пажн.а на ову кобилу. коју у случају проналаска треба спровеоти Управи гр. Београда, као и оног у чијем се притежању она нађе.

ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ АЛБУМА Љубомир Радовановић — Ускоковић. „Ускок", професијонални коцкар , ухваћен је о. овог м-ца у Београду на мало необичан начин. Знајући да му жандарми и детективи не би дали ни честито да уђе у Београд, Љубомир је прибегао једном новом и, бар до сада , код нас не употребљиваном начину. Дошав до «Седам Кућа», Љубомир је телеФоном наредио да му из вароши дође један затворен Фијакер, надајући се да ће на овај на-

гост београдске полиције за све. време љегова бављења у Београду. * * * Љубомир је родом из Ужица, има 27 година, висок је 1,78 м., обично развијен, у лицу омеђ, очију плаво-зеленкастих, косе затвореноплаве. На лицу, за 1 ом. испод леве обрве, има белегу од пооекотине у облику праве линије, величине 3 см., а на левом кажипрсту још две белеге, обе од посекотине, од којих је прва величине 1 ом., а друга 2 см. У години 189 3. одговарао је за убиство код првостепеног суда за округ београдоки, а год. 1896. осуђен је био на две године робије због опаоне крађе. По издржању ове ооуде он је ое стално одао коцкарском послу, путујући ради овога по целој Србији, с панађура на панађур, као и ови остали наши коцкари. Чим с јесени панађури преотану, цео овај скитнички и коцкароки свет распоређује се дуж железничке пруге и поље својих операција преноси на железничке возове. Ове њихове операције пооледњих година, а нарочито прошле и претпрошле, задавале су озбиљне бриге Железничкој Дирекцији. Поред панађура и железничких возова, Љубомир и другови му воде ревносно рачуна и о пазарним данима у већим местима по унутрашњости, и то је треће поље њихових операција. 0 свему овом, као и о оскудици законске могућности да се спречи по друштво очигледно штетан начин живота наших коцкара, ми ћемо опширније говорити у једном од идућих бро-

гућ повратак у чаони живот, то му изнооимо Фотографију и упозоравамо све полицијске и општинске власти да на њега строго мотре. Он нарочито краде по железницама. Узме карту као путник до извесног меота, промува се кроз све вагоне и оцени где шта има, па кад му се укаже прилика гепи по коју кесу и скине се на првој штацији. Са тога и кондукгери жедезнички треба нарочиту пажњу на њега да обрате и чим га примете скидају о воза, док још ни један путник није закукао. А он је лако уочљив; малог раота и оасвим отворено плаве боје лица и коое, због чега је и добио надимак „ Швапче''. Он је ономад ухваћен на олави цркве Св. Саве у Београду. — Јеои ли што ћарио на вашару, — запита га један подицијски чиновник, кадаје био ухваћен ? — Ама баш ништа. Не дадоше ми ови ваши потајни ока отворити. Таман ја почињем да меркам у једном крају и пристанем за неким да га опељушим, а од једном приметим да ме Д.,.. прати очима. Мунем се у светину и изгубим у другом крају, али тамо ударим на В.... Видех ја већ моје добро јутро, те гледах само како ћу одатле да побегнем. Но у том ме већ шчепа А.... снажна рука за јаку и одведе у кварт. — А који те ђаво носи у Београд, зар ти }е мало сада вашара по унутрашњости ? — Нисам ја ни мислио нарочито да долазим у Београд, већ је то испало случајно. Онономад ме протераше из Сремске Митровице, те ја онда пођем за вашаре у Крагујевац, Горњи Милановац, Краљево, Алексинац и т. д., али ударим узгред на Београд, а миолио сам до тих меота и железницом што да ћарим. — А право да вам кажем ја нерадо и идем по вашарима, јер сад није ништа лакше но бити иопребијан, па и кости тамо оставити. Покварили се ови наши сељаци и постали гори и од нао. Тек видите неког како је оотавио да му вири кеса из џепа или јанџик отворен, по коме тек од времена на време пробарата и звекне парама, оамо да нао намами, па кад се ко од наших превари и приђе да дигне, он ако га не боцне ножем дочепа га и стане тући, светина притрчи па и она стане млатити немилице, те после не ваља ни Богу ни људима. Па и ови ми ое наши коцкари не допадају са своје оуровости и необразованости. Чак и они по неки пут један на другог налећу. Скупимо се тако негде да се провеселимо, па одједном, било због «дама", било због коцке или какве друге оитнице, ножеви засијају.

чин моћи неопажено ући у Београд и доћи до извеоног места, где би за неколико дана био ван сваке опасности. Идеја је доиста била лепа и можда у 9/10 случајева оотварљива, али је ( ( Ускоку» било суђено да буде у оној десетој десетини, па, дакле, и да не ускочи у Београд, већ у — апсу. И ако је Фијакер при улазу у варош јурио највећом брзином, ипак је један од управиних детектива био у стању да кроз прозор уочи овог оумњивог путника, који се беше намерно завалио у седишту. Довољан је био један знак, па да кочијаш огане. Разуме се, да је детектив одмах ушао у кола, која су за тим продужила истом брзином све до кварта врачароког, где је (,високом» путнику саопштено да ће бити

јева. За сада нам је пак главни циљ да утврдимо: кога је^ Љубомир пре свога доласка у Београд оштегио, јер се по трошковима које је починио веселећи се код «Седам кућа" ово са позитивношћу можо закључити. Сва извешћа у овом смислу треба што пре доставити Управи града Београда, у чијем се затвору Љубомир сада налази.

Алекса Марковић звани „Швапче", коцкар, родом из Крагујевца, стар 24 год. Његова сдика до сада пије била никако објављивана, из обзира што је био мдад и што се рачунало да ће се поправити. Но како он не само што се вије поправио, већ постаје све опаонији за другатво, а отворено изјављује да му је немо-

— Са тога ја у пооледње време радије идем и оперишем по Аустро-Угарској, где је свет питомији. Тако оам ја пропутовао и Пешту и Беч, па сам био чак и у Прагу. Свуд је добро, оамо мађароке апсанџије опасне. Јаданпут допадох затвора у Новом Саду. Апсанџија беше неки луди Мађар, кога оам добро запамтио. Туче ове по табанима, па после не можеш на ноге да се дигнеш. — А како пропутујеш толике просторе без исправа ? — Лако је за исправе. За десетину — петнаест круна добићете какав год хоћете паоош, наравно лажан. Тамо има доста бивших чиновника, који се тим поолом баве. — Да ли имаш случајно где један такав пасош, баш баш бих волео да га видим?