Policijski glasnik
ВРОЈ 2
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАС11ИК
СТРАНА 21
видети и утврдити: отоји ли у истини, да је у овогодишњем буџету предвиђено свега, 120. динара станарине учитељу, и како ни одбор одлуком од 12. октобра 1905. год. не допушта већи издатак, то оценити: може ли бити какве кривице до жалитеља за неисплату веће суме, — чл. 134. Иа питање о жалитељевој кривици, према тач. 6. чл. :1 09. аакона о општпнама не може утицати то, што среска власт налази, да овакве одлуке општински одбор не може ни доносити, већ противу такве одлуке неиосредна надзорна власт могла се користити чл. [ 52. поменутог закона о општинама. С тога је Државни Савет одлуком својом од 18. новембра (905. год. Бр. 8356. поништио пресуду и среској власти претгоручио, да по саветским примедбама и зјакону поступи.
Пуноважност пренооа покретних ствари, после извр шеног задужења, мора појављени господар судским путем доназати, кад је, у времену извршења судске забране, дотична покретност нађена у лритежању дужника, па овај изјави да није његова, већ појавденог господара. Решењем крушевачког првостепеног суда од 16. априла 1904. године Бр. 10556. одобрена је забрана на покретноот дужника Тодора. Ј. свештеника, а за обезбеду дуга Ристи М., из Сталаћа. Начелник среза расинског, за извршење ове забране узео је у попис покретност, нађену код дужникове куће. По свршеном попису, жена дужникова, Станика, изјавила је, да су све пописате ствари њена својина, и за доказ тога поднела је писмено, из кога се види, да је ту покретност купила од Димитрија М., тамошњег механџије, 15. октобра 1903. године, кога је дана и пренос код полицијске власти утврђен. Кад је ова изјава саопштена повериоцу Ристи, он је изјавио: да не признаје право својине појављеном сопственику жени дужниковој, Станики, — док га судским путем не докаже, попгго је Дужник ово учинио, после осуде на плаћање, у намери да га оштети. На основу овога и § 466. грађанског судског поступка, среска власт, налазећи, да је жена дужникова, Станика, слабнја у праву, решењем својим од 9. маја 1904. године Бр. 9886., упутила ју је на грађанску парницу, да код надлежног суда, ако се успеху нада, докаже право својине пописане покретности. Ово решење среоке власти одобрило је начелство окружно, а решење овога Министар унутрашњих дела својим решењем од 11. септембра 1904. године ГШ 25618. По изјављеној жалби од стране дужникове жене Станике,, Државни Савет одлуком својом од 15. новембра 1905. године Бр. 9886., одобрио је ожалбено решење Министрово, као саобразно закону, погпто је, као што се из акта види, иоггасата покретност нађена у државини дужника Тодора, мужа жалитељичиног, и имала је
се сматрати као његова своЈина, а не његове жене, жалитељице Станике, јер се дуг Тодоров, за који је решењем судским одобрена забрана, датира од 21. септембра 1902. године, а пренос пописатих ствари извршио је дужник Тодор после овог задужења — 26. септембра 1903. године под Л» 19079., на Димитрија М., а овај на жену дужника Тодора, жалитељицу Станику, 15. октобра 1903. године № 10920., те по томе пуноважност ових преноса, на штету ранијег поверитеља, има се судским путем расправити.
И за школски прирез не може доносити одлуку сеоски састанак, ве* је потребно да то реши збор целокупне општине. Господин Министар Финансија, на основу чл. 36. и 37. закона о окружним, среским и општинским буџетима, прегледао је и одобрио буџет општине горњовраштавске за 1905. годину. Али, како је истим буџетом предвиђен прирез општински у већој стопи, него што га он по закону може оборити, он је учинио предлог Државном Савету, да на основу чл. 40. роменутог закона одобри општински прирез 19'90°/ о за општинске потребе, а поред тога, како је општина састављена из два села још и школски прирез на пореске личности једног села 16°/ 0 а другога 30°/ о на непосредну порезу. Државни Савет 7. октобра 1905. године нод № 7290. донео је одлуку: да се с обзиром на чл. 167. Устава прикупљање овог приреза не може одобрити, јер о прирезу за школске потребе, једног и другог села, није решавао због целокупне ошптине као једино надлежан по тач. 2. чл. 33. закона о општинама, већ је свако село гласало за прирез своје школе на, свом сеоском састанку, који по чл. 57. поменутог закона не може ово решавати.
Противу наредаба, које надзорне власти издају општинским судовнма, не може се изјављивати жалба Начелник среза, нишавског препоручио је суду општине добродолске, да општинског деловођу отпуоти и другога на његово место набави. Дедовођа општински, који је услед ове наредбе сам дао оставку на службу, изјавио је жалбу Државном Савету и навео: I.) да он има све услове које тражи чл. 1 I 4. закона о општинама; 21 да наредба среске власти не именује законске прописе на основу којих он треба да буде разрешен од дужности деловође општинског; и 3.) да је достава противу њега, потекла од лица, које је радо да заузме његово место. По овој жалби, Држ.авни Савет нашао је, да овде у ствари и нема решења или одлуке надзорне власти, те по чл. 170. закона о општинама не може ни бити жалбе. Овде је у питању наредба више власти нижој власти по којој ова има да поступи или не. Тек нротиву одлуке те ниже вла-
сти, ако би ко сматрао да му је какво право или интерес повређен, могао би употребити право жалбе у смислу чл. 152. закона о оггштинама. Стогаје одлуком својом од 11. новембра 1905. године №8103. одбацио жалбу као ненадлежно.ј власти поднесену.
Надзорна власт није надлежна да изриче казне из чл. 165. закона о општинама. Нредседник суда општине р оптужен је среској власти за дела из §§ 122. и 127. у вези § 132. кривичног закона. Вођеномредовномистрагом није утврђено постајање ових дела, али је среска власт нашла да је оптужени председник учинио дело из чл. 165. закона о.општинама, па је прекинула истрагу за прва два дела, казнима по кривичном закону, а казнила га за дело из чл. 165. закона о општинама. Ио изјављеној жалби, од стране кажњеног председника, Државни Савет нашао је: да решење надзорне власти у колико се односи на казну за дело из чл. I 65. закона о општинама не одговара закону, јер по одељку I. чл. 168. поменутог закона, ове казне изриче надлежни првостеиени суд, а не надзорна власт, која по поменутом законском пропису може за оваква дела само дићи тужбу код првостепеног суда али не и казнити С тога је одлуком од 25. октобра 1905. године Бр. 7637. ноништио рсшење надзорне власти, у колико се односи на казну из поменутог чл. 165. закона о општинама. Противу решења којим се одређује цена хлебу нема места жалби Државном Сзвету. Живојин Здравковић, пекар из Крагујевца, жалио се Државном Савету нротиву решења начелства округа крагујевачког од 12. октобра 1905. год. Бр. 20912., донесеног по његовој жалби на решење оуда општине крагујевачке, којим му је наређено, да у будуће не сме месити хлеб од 0.1 5. већ од 0.20. односно 0.40. динара, као што месе и остали пекари по прописној такси и тежини. Како онштински суд са одбором оп- * штинским прописује таксе хлебарске, а ово одобрава једино надлежна надзорна власт, но тач. 7. чл. 97. закона о општинама, Државни Савет нашао је. да нротиву оваквих одлука нема места жалби по чл. 170. помонутог закона, па је одлуком својом од 18. новембра 1905. год. Бр. 8361. жалбу 'одбацио као ненадлежној власти поднесену. м. В.
ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова. питања: 1. Суд општине биновачке,. актом своји".: од 15. ов. мес. Бр. 1019. иита: »У току 1880—83. год., општина. је јамчила за знатан број својих грађана,
*