Policijski glasnik

СТРАНА 16

ПОЛИЦИЈ СКИ ГЛАСИИК

БРОЈ 2

правну употребу мога ирава не припада Скупштини. 1< Ево таквим завршним миолима брани проФесор Др. Ленинг пуну компетенцу Министрову, да цени исправносг указа о номиловању, и да им свој премапотпис не даје онда кад се с њима не слаже. Ово гледиште најзад је и победило, јер су за његову суштину већина угледнијих немачких правника. Тамо оу, поред већ наведених писаца, још и Блунчли и проФесор Др. Биндинг, који вели: »Премапотпис терети Министра одговорношћу не само за компентно изражену садржину указа, него и за само помиловање.« Милутин А. ПоповиЂ. ЈЖз—» ОЕДМИ МЕЂУНАРОДНИ КОНГРЕС З.А КАЗНЕНЕ ЗАВОДЕ

(нАСТАВАк) Ако се пореде ова два кривична дела, види се да су последице, које долазе из прикривања незнатније од иоследица, које произилазе из подржавања. Прост нрикривач, кад ради у своју корист, вређа туђу својину, и своједно му је, хоће ли лопов бити осуђен или ће избећи заслужену казну. Чак врло често прикривање помаже правосуђу, јер ако лопов н. пр. закопа покрадене драгоцености, свако тражење полиције може бити узалудно ; медутим ако прикривач у знању купи украђене ствари и стави их даље у промет, то ће покрадени имати још могућности да их нађе, а и полиција да пронађе виновника. — Но и ако је подржавање или доцније помагање теже од прикривања, ипак оно (подржавање) у извесним случајевима и под извесним околностима може бити некажњиво, т.ј. може образовати лични основ за искључење казне. Подржавање је некажњиво, ако га је виновнику или учеснику учинио непосредно или посредно неко од његових сродника, да би га сачувао од казне. Ово је сасвим природно, ако се хоће да призна веза и љубав која постоји између родитеља и деце или ближих сродника, и та је солидарност оправдана, чак и кад је управљена против правосуђа. Исто предвиђа и српски казнени законик у § 50 другом одељку. После ових напомена о разлици између прикривања и подржавања можемо се упустити у оцену проблема који је предмет расправљања. Сви писци се не слажу у томе, како се има узети прикривање и у коју категорију криваца се имају убројати прикривачи. Има писаца, који прикриваче изједначују с доцнијим помагачима или подржавачима, други их опет узимају као учеснике, док трећи сматрају да прикривање обра^ује независно кривично дело (вш ^епегЈз). 0 мишљењу првих не треба ни говорити иосле свега онога, што смо рекли о разлици измећу ова два кривична дела. Остаје нам оценити: да ли се прикривање има узети као акт учешћа, као што га узима класична теорија, или се има узети као кривично дело зш ^епепв, Прво ћемо се зауставити на теорији. која сматра прикривање као акт учешћа.

Ову теорију налазимо у најстарија времена. Још је Платон нисао: »81 ^ша гет ГигЂо вић1а(;ат зетепз вивсереп!;, т еа<1ет си1ра еп! циа Ше грл Гигак18 ГиегИ;« 1 )., Римско Ираво све до доба царства сматрало је прикривача као учесника, и тек касније Римско П.раво угрозило је казном прикривање ствари као самостално кривично дело. Ордонансе Француске, као и немачки Средњи Бек, изједначавају прикривача са крадљивцем, не знајући за, самостално кривично дело прикривања ствари. Овако схватање су криминалисте све до XIX столећа заснивали на тврђењу, да право својине не престаје крађом, него да у прикривању покрадених ствари треба гледати учествовање, продужење крађе; јеЈ> се они, који, послс свршене крађе или разбојништва, учествују у иодели користи, изједначавају са онима који су извршили главно кривично дело, и да се кривица тих који су продужили то кривично дело има мерити према величини тог главног дела. Ова теорија, као што се види, почива на претпоставци да између прикривача и виновника постоји претходан сноразум или веза, и хоће да се казни баш тај презумирани сиоразум. Класична теорија о учешћу своди се на ову Формулу : јединство кривичног дела, множина криваца; једни играју главну улогу извршујући само кривично дело то су виновиици или главни кривци; други имају сиоредне Функције — то су учесници; и најзад учесници доводе своју кривичну одговорност од кривичног дела, које су други извршили, али чији су помагачи. Друга теорија, која разликује прикривање ствари од свих врста учешћа, потиче од старих доктора, а заступали оу је још Бартоло, Анџело, Плака и Рихтер. У XIX столећу први, који је отиочео борбу противу класичне теорије о учешћу и огласио је правно за апсурдну, био је криминалиста Нани. Њему је следовао читав низ чувених писаца, од којих ваља нарочито поменути Кармињаниа, Росиа, Робертиа, Митермејера и Сандера.. Нани и његови следбеници резоновали су овако: човек може бити одговоран за једно кривично дело само у случају, ако је он исто проузроковао, према томе не може се сматрати за учесника онај који почиње да ради тек по свршеном делу. И како се не може замислити ниједно кривично дело без воље која гони и подстиче на извршење истог, то отуда изилази правило, да све радње које долазе иосле извршења дела могу образовети нова кривична дела, али се никако не могу убројати у моралне узроке већ свршеног кривичног дела. Мишљење, да се прикривање не може убројат.и ни у једну врсту учешћа, већ да је оно самостално кривично дело, заступају без изузетка сви најчувенији писци, од којих ћемо неке поменути. 'Гако Роси о томе вели: »Све што се иосле свршеног кривичног дела учини не може бити ни савиновииштво ни учешће.

1 Карог1 с1е М. Огапо.

Било би контрадикције у односима. Немогуће је да неко суделује или ма каквог учешћа да узима у акту хшји је већ свршен. Ако у доцнијој радњи има кривичног дела, то оно може бити само самостално кривично дело.® 2 ). Шово (Сћаиуеаи) тако исто мисли, кад у свом делу Тћеопе с1и Сос1е репа1 каже: »Реч је о новом, различитом кривичном делу а не о учешћу, јер учешће неизбежно претпоставља ма какво суделовање у кривичном делу; међутим ие може се суделовати у једном делу које је већ свршено. Прикривач има само један циљ: да извуче користи из кривичног дела; али кад је то кривично дело свршено, како се он може огласити за учесника убиства само по томе, што је у тренутку прикривања знао, да су ствари, које се прикривају, продукт тога убиства?« ф . Лист у своме делу Бећгћисћ с1еа с1еиГ8сћеп В^гаГгесћ!« у §§ 49 и 50 заступа исту теорију. По њему је виновништво проузроковање или неспречавање кривичноправно важне последице. Виновник или главни кривац је према томе онај, који целу злочиначку радњу сам изведе, и сам оствари законско биће кривичног дела. Ако више њих заједничким радом остваре законско биће кривичног дела, онда су они савиновници. Међутим учешће је. за разлику од виновништва, суделовање у нроузроковању последице, коју је предузео неко други. Учесник је подстрекач или помагач, дакле онај, који испуни само једну погодбу за наступање последице. На основу овога он вели: »прикривање није никакав облик суделовања више особа у кривичном делу. Јер њему, пошто је могуће тек по извршењу дела, не достаје једно обележје које је заједничко код свију облика учешћа: испуљење погодбе за наступелу последицу. Према томе је оно самостално кривично дело и, као таквом, место му је у Посебном Делу.« Бећина данашњих казнених законика усвајају принцип, по коме се прикривање сматра као самостално кривично дело, док је Француски казнени законик задржао стару теорију, узимајући прикривање као акт учешћа, што се види из чл. 62. који гласи: »они, који би у знању прикрили све или поједине ствари које су покрадене, утајене или којим другим злочином или нрестуиом прибављене, казниће се као и учесници тога злочина или преступа.« Све што је речено за прикривање важи и за подржавање или доцније помагање, без претходног договора тј. са истих узрока се и ово не може узети као акт учешћа већ као самостално кривично дело. И по српском казненом законику јекако нрикривање ствари тако и подрнсавање без предходног договора самоотално кривично дело, јер се не казне као учешће, већ је свако од њих угрожено нарочитом казном. Само је велика грешка законодавчева, што је ова кривична дела без икаквог система поставио у законик. Тако се о простом подржавању без иретходног договора говори у Општем Делу законика у § 50 где му никако није месго; чим је

2 НароП ђгбзепке раг М. о гапо -