Policijski glasnik

СТРАПА 102

ГТОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Ш>ОЈ 12

у истој мери егоистичке осећаје. Обе стране желеле су, сасвим природно, да свака еа себе извуче што више користи, што другим речима значи: да једна другој нодвале; губитак једне значио је срећу за другу; свака је хвалила своју робу на рачун друге. Према овоме, трговина је једна од главних узрока лажи и превари. У колико се производња за личну употребу смањивала, у толико је све више и више добијала карактер размене, док најзад није наступио моменат, када је размена прешла у специјални занат — трговину. Личности, које су се овим занатом специјално занимале — трговци — постали су, сасвим природно, двоструки егоисти: с једне стране према произвођачима, а с друге, опет, према потрошачима. Стално увећавање производа имало је за последицу још једну, веома знатну измену друштвене структуре: роиство. Појава ропства пада тачно у време, када је човек успео да производи више но што му је за личну потребу било довољно, и када је, с тога, овај вишак отпочео размењивати за друге предмете. У место да се убијају, као што је то раније чињено, ратни заробљеници од овога момента употреољују се за рад у корист победиоца. На овај начин у примитивној заједници образовале су се две класе са веома супротним интересима : једна која је, лишена слободе, била приморана да ради у колико је могуће више, и да за све то добије онолико колико јојје најпотребније за живот, и друга, која се старала да што више експлоатише рад робова — потчињене класе. Ропство је један од најважнијих Фактора, који су упропастили социјалне инстинкте човекове. Оно је подједнако деморалисало и господара и роба. Док је код првог стварало мишљење : да роб није човек који уме да мисли и осећа, већ просто оруђе, одређено да му користи, дотле је код другог убијало сваки осећај независности. Немајући оружја, које су иритежавали само слободни људи, роб је, у одбрани од господара, морао прибећи лукавству. Вишак производње, који је појединац могао добити својим сопственим радом, био је у почетку ограничен. Тек са појавом ропства вишак овај отпочео се увећавати, док најзад није довео господара до великог богатства. Разлици између госиодара и роба, придружује се сада и разлика између богаташа и сиромаха, која је имала за последице: завист,. мржњу, арезрење и жељу зз иодражавањем. Једновремено са поделом друштва на богаташе и сиромахе јавља, се и аристократија, која за своје норекло има да захвали искључиво своме богатству, а не каквим одличним особинама својих предака, као што се то погрешно претпоставља према њиховим нетачним именима. Изложена организација друштва изменила се знатно нод утицајем цивилизације. Услед наглог напретка технике трговина се нагло умножила, а извесан део људи, ослобођен бриге о насушним животним потребама, одао се науци и умет-

ности, које су посредно утицале и на етојологију злочина. Све ово, опет, т.ј. пова економска и социјална конструкција друштва, имала је за последицу лакомост, амбицију, неосетљивост ирема несре&и и завист ирема. среКи других, што другим речима значи: у новом друштву развио се егоизам на рачун алтруизма. * * * Етијологија злочина обухвата.ова три проблема: 1. Од куда се, код човеца јавља злочиначка мисао? 2. Које су то човечје особине, које могу сиречити извршење ове мисли ? и 3. Прилику аа извршење злочина. За нас је од нарочите вредности питање о особинама, помоћу којих је могуће противстати злочиначкој намери. Као што смо већ раније казали, човек се рађа са социјалним инстинктима који се, у повољној средини, могу толико развити, да су у стању спрвчити егоистичке осећаје. А погпто је злочин саставни део егоистичких акта, то је За његову етијологију у опште веома важно да се испита: да ли данашњи начин производње и његове друштвене иоследице ометају развитак социјалних инстинката, и у којој мери ? Потребно је. при том, не губити из вида, да саме егоистичке особине нису увек узрок злочина. И највећи егоиста пе мора у исто доба бити и злочинац. Онај, који се обогатио експлоатисањем деце, може целог века остати поштен човек са гледишта законског. Он није имао потребе да краде, пошто је средство, којим с'е служио да би дошао до богатства, било много поузданије и лукративније. У току даљег излагања доказаћемо, да је овај егоизам у тесној вези 'са склоношћу ка злочину. Данашњи економски систем основан је на размени. Раније смо доказали, да овакав начин производње има егоистички карактер. Друштво основано на размонп добара усамљује своје чланове, слабећи, односно ограничавајући везе међу њима. Кад год је реч о размени, обе заинтересоване стране мисле само на сопствену корист, а у исто доба и на штету другог. На другом месту, размена производа рађа међу људима ланомост, јер допушта да се за вишак производа набављају предмети, који увећавају благостање. Али, док се ова произвођачка размена ограничавала само на сувишак производа и њене произвођаче, дотле данашња капиталистичка размена има савим други циљ. Данас се не кунују производи за сопствену употребу, већ за продају са профитом . Данашњи трговац сТара се увек да, с једне. стране, купи јевтиније што бољу робу, а с друге опет, Да ову исту робу прода што скупље, прецењујући јој особине. Самом ириродом начина ароизводње трговац је, дакле, принуђен, да ратује на две стране, т.ј. с продавцима и купцима. »Нема трговине без преваре«, стари је и добро познат израз потрошача. У осталом, зар Меркур није у исто доба био и Бог трговине и Бог крадљиваца.

Као год што капиталист трговац ратује са својим купцима и продавцима, тако је исто и са капиталистом индустријалцем. Он купује сировине и продаје прерађсвине, али да би доснео до прерађевина, иотребно му је да купи радну снагу. Куновина ова нарочите је ирироде. Лишен средстава ироизводње, раденик је приморан, да не 6и умро од глади, да иродаје своју радну снагу, док се капиталиста користи овим његовим стањем и експлоатише га. Раније смо већ нагласили, да се овом цртом одликује и примитивни начин производње. Мало по мало и капиталистичка класа дошла је до уверења, да је друга — радничка класа одређена да јој гомила богатство, и да јој, поред тога, буде потчињена у сваком погледу. Систем надиице, као год и систем ропства, деморалисао је и слугу и господара. Нарочито је пак припомогао, да се код овог последњег развије лакомост и деспотски карактер, услед чега се раденицн не сматрају као ближњи , већ као бића нарочито одређена за испуњење свакојаких жеља. Истина је, да данашњи господари немају над радницима она права која су пекада имали над робовима, али зато ипак располажу оружјем са веома страховитим последицама: намерно обустављање рада. То нису само капиталисте и индустријалци који се служе овим сред- ♦ ством, већ и сви они који имају посла са најмљеним личностима. (наставиће со)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I. Суд општине дубовске, актом својим * од 6. Фебруара ове год. Бр. 235 ппта: »По § 192. грађанског судс.ког поступка, општински судови имају право потврђивати облигације до 200 динара закључно, и тако потврђене облигацмје вреде као јавне исправе. Исто тако вреди и потврда других обавеза — пснрава о покретностима. Настаје питање: може ли суд потврђивати по § 192. уговоре и писмена о непокретностима до 200 дин. закључно, и да ли се такве исправе сматрују као јавне у смислу § 187. и нотпун доказ по § 188. грађ. суд. иоступка. Суд се нада, да ће му се одговорити«. — На ово питање одговарамо: По § 192. грађ. суд. поступка, општински судови имају права да потврђују како облигације, тако и остале обвезе у вредности до 200 динара закључио, и тако лотврђене исправе долазе у ред јлвпи.х у смислу § 187. и нотпун су доказ по § 188. грађ. суд. поступка. У овај ред исправа улазе и уговори, који би били закључени о закупу непокретних имања, н. пр. кад неко изда њиву, кућу, или какво друго добро под кирију за извесно време и т. сличио. Међутим, овде не улазе уговори, ко,ји би говорили о продаји ненокретних добара,