Policijski glasnik

БРОЈ 39

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 309

води рачун да у споразуму са старатељском влашћу или органима, који воде такву бригу, згодно смести тако отпуштена лица и упути их на поштену зараду. Иотовремено могу отпуштенима бити издати упути у погледу њиховог владања и понашања, особито може им бити забрањено бављење на извесним местима и наложена дужност јављања сваке промене места становања. Опозивање се врши на исти начин као и код условне осуде; у томе се правцу може упутити на оно што је горе речено. Условни се отпуст може опозвати само до истека 6 недеља по року за пробу. Ако при истеку овога рока за пробу постоји против условног отпуштеника какво кривично ислеђење, то се условни отпуст може опозвати за време од 6 недеља по извршености тако свршеног ислеђења. Ако се оптуженикдобро владао, сматра се да је казну издржао. Давање условног отпуста врши на тражење осуђеника или власти која извршује казну Виши Земаљски Суд (Апелациони судови). Тиме је код нас избегнут сваки траг, као да је условни отпуст предаја права помиловања у руке влас-ти која извршује казну, што се свакојако има одобрити. Али се не може одобрити, што пројекат, као § 23. царевинског казн. зак., условни отпуст везује у принципу за пристанак осуђеника. Треба помислити на то, да се ова установа руководи принципима целисходности, да је она модиФикација извршења казне, па се онда не може њена примена чинити зависном од тога, да ли је онај кога се тиче дао пристанак за то. Свакојако да нема нико па ни за време зиме ! —■ право на интернирање у казнени завод. Околност, што се отпуштенику налажу извесна ограничења, не може му уступити право, да одбије пријем условног отпусга; ипак се не може оспориги, да је и ограничена слобода ипак боља но апсолутна неслобода у казненом заводу. Ово се становиште у толико пре мора задржати ирема пројекту, што се према њему ствар тиче само малолетника. 5. Рехабилитациј а. Можемо се радовати, што је пројекат предвидео и установу рехабилитације. Мисао, да један осуђеник, чија је кривица према друштву већ избрисана из успомене, има да испашта своју кривицу још и даље по издржању казне, тиме што мрља осуде остаје на њему кроз цео његов живот, у толико је несношљивија, у колико се ствар тиче малолетника. Просто се не може помирити са осећајем правичности, да му се још у доцнијем добу пребацује његово детињско лакоумље, и да се исто стално без милосрђа понавља у његовом уверењу о владању. Ово се има одбацити и са гледишта криминалне политике, пошто се на тај начин под извесним околностима доводи у опасност цео социјални положај дотичног лица и ово просто гони на злочинство. Несумњива је потреба паралисања ових последица у Форми рехабилитације. Али није несумњива Форма у којој се ова рехабилитација има вршити. Пошто пројекат у чл. V. уништава код малолетника све

штетне последице, које су скопчане са каквом казненоправном одлуком, било да су оне скопчане са казненим закоником или каквим другим законским наређењима, могла би се ствар тицати само одстрањења Факта осуде у обиму права. У том погледу изгледа, да је довољна управ гећађИИаИоп б.е <1гоИ. Пошто је усвојена ова Форма, задовољио се пројекат са простом социјалном поправком, и то с правом. Ово се становиште мора задржати и за будући казнени законик. Нетачно је, кад се давање рехабилитације везује за доказ моралне поправке. Јер се с једне стране мора на то мислити, да се Факат, да ли се неко у ствари морално поправио, не може у опште са сигурношћу утврдити. Такве промене избегавају опажање трећих, може се само с обзиром на извесна спољна Факта, као стално занимање, уздржавање од иића и коцке, пглних испада и т. д. више или мање то узети као Јзигурно. Али захтев моралне поправке пе стоји у сагласности ни са појмом кривице. Пошто ова није у неморалности учиниоца, већ у сукобу са правним поретком, то мора бити довољно и за потпуно одстрањење правних последица, које су скопчане са кривичним делом, ако онај, који има да се рехабилитира не дође понова у сукоб са законом. Да ли је ово недолажење у сукоб са законом у ствари последица моралне поправке, или простог разумног суђења, да ли је паметније живети у границама права, пошто друштво предузима немилосрдну селекцију неупотребљивих елемената, то је потпуно равнодушна ствар за област права. Али не долази на последње место, да се и о томе мисли, да свака кривична осуда не даје право да се закључи о постојању моралне пропасти, пошто има чптава једна врста деликата — треба се сетити само нехатних радња, деликата административне природе и т. д. — чије извршење нема никакве везе са неморалношћу. Ови су разлози одвели увођењу гећађј-ШаИоп <1е ДгоИ. Сама она, задовољавајући се једино протеком времена, састоји се у природној тенденцији развића казненог права. Њено је особито преимућство, што с једне стране наступа зутоматски и не захтева поновно изношење пред свет деликта, на који се већ заборавило, с друге стране што искључује сваку самовољу у њеном давању. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Др. Д. М. СуботиЋ. ■■ ОУЈЕВЕРЈЕ И 310ЧИН један случај из праксе управника дрезданске полиције Еетиг. (СБРШЕТАк) Као што већ поменусмо и то је писмо писао А. Изгледало му је дуго чекање док Б. набави новаца у већој количини, те му је ово била згодна прилика да дође бар до 50 марака, верујући да ће

на доношење новца нагнати Б-а нарочито претња крвном осветом. И није се преварио; Б. је, из страха од ђаволове освете донео тражени новац. А. га је узео и одмах проћердао, но из обазривости, познатим путем, пошаље једно писмо Б-у од стране ђаволове, којим му он одбија давање података о имању женином, али му потврђује пријем 50 марака, »колико је одобрио у његовом конту". Крајем марта месеца 1906. године испоручи А.опет једно писмо Б-у, у коме му саопштава да је наименован за друга ђаволовог (»Каге181; к ), и да ђаво, »цар«, хоће лично да говори с њим на гробљу, око 12—сата ноћу. Треба само да понесе писмено, којим се обавезује, да се предаје потпуно ђаволу, и душом и телом ; ту обавезу треба лично да преда ђаволу на тај начин, што ће му је бацити пред ноге. И то је све Б. поверовао, те оде у означено време на гробљо, где заиста нађе на једном гробу једну забуљену прилику, која му се предетавља као »Цар Луцивуге«, објављујући му, да ту доле лежи закопано благо, од кога он има да добијс три милиона. По том се нижу писма, која сва иду на то, да утврде Б-а у уверењу, да А. посредује заиста у општењу са ђаволом, и да најзад једном измаме тражених 3000 марака. У једном од последњих писама, које је адресовано Б-у »члану тајног удружења слободних зидара® препоручује се Б-у да што пре набави 3000 марака, јер је недавно пало на Дрезду 25 милиона, пошто је ђаво врло широке руке; од 3000 марака добиће 3 милиона, а од 10000 марака постаће 20 милиона марака! -— Б. је све то веровао и готово све могуће покушавао да дође до тражених 3000 марака. У лето 1906. године прочита Б. у једним новинама, како је неки човек изгубио новчаницу од 500 марака, и замоли А. да хипнотизује В-а, не би ли од њега сазнао. где се налази изгубљена новчаница. А. удеси, као и обично, хипнотизовање, и В. у заносу рече, ако Б. донесе 50 марака на клуп/ у Р., сазнаће из писма ђаволовог, где се налази новчаница од 500 марака. Б. то одмах поверује, узајми од једнога познаника 50 марака и однесе их ноћу на означену клупу. Кад је сутра дан отишао на исто место новца више није било, пошто га је А. однео, већ на место тога нађе једно писмо ове садржине: сопственик изгубљене новчанице од 500 марака нашао је исту у том међувремену; Б. треба већ једном да донесе 3000 марака; најновијих 50 марака »одобрени су у његовом конту«. Па и у њему није изостала претња: ако Б. не донесе ускоро 3000 марака, духови ће му се почети крваво светити. На писму је опет био потпис »цар Луцивуге®. У вече истога дана нађе Б. на кућним вратима прикуцано писмо од цара Луцивуга (које је, као и обично, писао А), у коме му ђаво поново саопштава, да ће му се крваво освегити, и да ће битп пробуражен, ако одмах не набави 3000 марака. То је било крајем лета 1906. год. Од тада је Б живео у непрекидном страху, да ће ђаво заиста привести своју