Policijski glasnik

БРОЈ 39

ПОЛИЦИЈ СКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 311

Исто тако по II. одељку чл. 110 закона о општинама, непослушног може и кмет осудити на 24. часа затвора, или од 1—5 динара новчане казне. Ове пресуде извршне су. По члану111. исгог закона, председник и кметови о свима својим пресудама (чл. 109. и 110.) извештавају у року од три дана општински суд, који их одмах уводи у протокол суђења. Из ових се одредаба може извести закључак да није потребно претходно протоколарно саслушање непослушног, док по чл. 1 1. Устава, нико не може бпти осуђен док не буде саслушан. Услед тога, изрицање и извршење ових пресуда не врши се једнообра.зно, по свима општинским судовима, јер у неким општинским судовима председник и кметови изричу ове пресуде без претходног протоколарног саслушања непослушног, и о томе извештавају општински суд те их овај уводи у књиге извршења и извршава; а у неким пак, бојећи се повреде чл. 9. и 11, Устава, подносе реФерат противу непослушника општинском суду, те их овај најпре саслуша па онда изричу пресуду, и онда их општински судови понова позивају те нм исту саопштавају и тек онда извршују. •У интересу једнообразности у примени наведених законских прописа и правилнијег разумевања истих, моли се уредништво за што скорије објашњење о томе: је ли приликом кажњавања непослушника, по наведеним законским прописима, потребно претходно протоколарно саслушање непослушног код општинског суда, као и саопштење пресуде или не ? Суд онштине белушке нарочито је истакао случај, да је првостепени суд ужички, поводом жалбе једног осуђеног, понинјтио осуду, коју је изрекао председник по члану 109. тач. Г. зак. о општинама, и ако се у закону вели да су ове осуде извршне, па пита- шта ће да ради. Суд, опет, општине љуберађске наводи како појединци, овако осуђени, пошто издрже казну, подижу кривичне тужбе против председника и кметова за повреду чл. 9. и И.Уставапа пита: да ли ће они одговарати или не, и шта у опште треба учинити, те да се избегне одговорност и врше наређења чл. 109. и 110 зак. о општинама?" На ова питања одговарамо : Ово питање није ново, јер је оно до сада постављано од многих општина и у разним облицима. Ми смо на исто одговарали и у 1906. па и у овој години, и сада би требало даоткажемо сваки даљи разговор о овоме. Али кад се у један мах јављају са овим питањем три општинска суда и један деловођа, онда значи: да је ипак велики број општина необавештен, било што су часници слабо пратили обавештења, која смо ми давали, било што супроменом часништва дошли нови људи, којима је ово непознато. Из ових разлога, а и са тбга што је сада изнесено и гледиште првостепеног суда на ову ствар, са којим ми нисмо

сагласни, ми дајемо, по овој ствари, и последњи пут ово обавештење. Дакле: Уставом од 5. јуна 1903. године, који у своме чл. 11. поставља правило, да нико не може бити осуђен, докле не буде надлежно саслушан нли законим начином позван да се брани, уведен је у живот закон о општинама од истога дана, који у својим члановима 109. и 110, дозвољава, да кметови и председници могу изрицати и извесне казне над непослушнима, и да су њихове пресуде одмах извршне. С обзиром на прилике, у којима се налазе председници и кметови кад изричу казне у смислу чл. 109. и 110. закона о општинама, не може се тражити, да они воде Формалне извиђаје, какви се траже полицијском уредбом и кривичним судским поступком. То се не може, велимо, тражити од њих, јер они ове казне махом изричу ван општинске суднице, много пута и ноћу. н. пр. приликом гашења пожара, у пољ\ приликом разних извиђаја, кулука и томе слично, те је Физичка немогућност да се непослушни писмено саслушавају и пресуде доносе, него је довољно кад се усмено иозову од стране кметова или иредседника да се бранв за неиослушност, па се они, по оцени ових, не могадну одбранити. Овакав поступак задовољавао би чак и наређења чл. 11. Устава, јер се и тамо само тражи да се некоме пружи могућност одбране, а не вели се на који ће начин она бити. Ако би се хтело рећи, да је то регулисано полицијском уредбом и кривичним судским поступком, онда се на тај приговор пружа тај одговор, да је законодавац овим специјалним законом пружио ова права кметовима и председницима и поред овакве уставне одредбе, и да је овакав закон обвезан и за власти и за све остале, све и да би био у супротности са самим Уставом. Према томе могло би се истаћи питање: да ли закон одговара одредбама уставним, али се никако не би могла оспорити његова важност, кад му не оскудевају услови из чл. 35. Устава, пошто су вршеном ревизијом закона о општинама од 1903. и 1905. год. ипак задржате одредбе из чл. 109. и 110. истога закона. Из ових разлога погрешно је поступање оних првостепених судова, који у опште улазе у оцену ових пресуда кметовских и председничких, по жалбама осуђених, па их чак и ниште, јер они на то немају права, пошто су ове осуде извршне и против истих нема места жалби. Наравно, да се судска надлежност не искључује у случајевима чл. 28. Устава, кад се подигне тужба против поменутих часника. ако они нису пружили могућност дотичнима да се усмено бране, или су учинили какву другу повреду права појединаца својим незаконитим радом. Кад је, дакле, закон о општинама донесен суделовањем оба законодавна Фактора (чл. 35. Устава), онда је он пз чл. 117. Устава обвезап и за судове и они га морају вршити онако, како он гласи, све дотле, докле» се не би укинуо на на-

чин, који одређује чл. 116, истог Устава. Наређење чл. 9. Устава, нема ничега заједничког са случајевима из чл. 109. и 110. јер оно говори о иритвору а овде је у питању осуда. Према овоме, кад год има оправданих разлога, кметови и председници могу изрицати усмене'осуде по чл. 109. и 110. поменутога закона, пошто кривца позову усмено да се брани , па нађу да он свој поступак није могао оправдати, а осуда је, међутим, неопходно потребна ради реда, безбедности или одржања угледа власти. За овакав законити рад они неће одговарати. Сва акта по којима је поништена осуда, суд треба да пошље својој претпостављеној власти, те да се изиште одлука Касационог Суда. На питање деловође општине бањске у његовом акту под II. он ће наћи одговор у бр. 19 »Полицијског Гласника« за 1907. годину. II. Суд општине трњанске, актом својим Бр. 1213. нита: „У дугованом распореду пореза бр. 2, ове општине, за ову годину, има неколико пореских дужника, који дугују извесне суме пореза и приреза. Лица ова немају никаквог свог ни кретног ни непокретног имања, него живе на имању својих жена, које је засебно задужено порезом на име самих њихових жена, а на које су оне платиле порез у своје време. Порез што га дугују ова лица, то је њихов непосредни порез на личност у смислу чл. 71. и 72. закона о непосредном порезу са одговарајућим прирезима. Жене ових дужника не одобравају, да се њихова .имања узму у попис и нродају за порез њихових мужева, пошто су оне платиле порез на само имање у своје време. Моли се уредништво за обавеш гење : може ли се узети у попио и продати имање ових жена за порез који дугују њихови мужеви, и ако не може, како ће се нанлатити?« — На ово питање одговарамо: Не може се продати непокретно имање женино за наплату пореза, који муж дугује на своју личност, јер је по § 767. грађ. закона, имање, које жена донесе као мираз, својина њена, а муж има само право уживања. Ако се овај порез не може наплатити из личног прихода дужника, онда нека се учини предлог за расходовање у смислу чл. 123. закона о порезу. !П. Суд општине преображењске, актом својим Бр. 1716, пита: вКад извесна лица имају примати досуде по извршним општинским пресудама, као н. пр. дангубу и т. слпчпо, па нрестану суду и изјаве: да досуду не траже, било што су непосредно измирени од осуђеног, било што му ову опраштају