Policijski glasnik

СТРАНА 268.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 34.

— Боже мој! — помисли збуњено господин Велибор — она ме сматра за слаботињу, кога никад ништа није могло загрејати и избити из колосека, и који је неспособан за вртоглавицу и буру љубави. Морам је, ттошто пото, разуверити: Од тога, зависи моја лична срећа. Али, да ли да јој све иоверим ? Она је млада. Како ли ће то утицати на њу ? На сваки начин благотворно. Љубомора појачава љубав. Хоћу.. испричаћу.. поверићу јој све. — А шта би ти казала, драга моја, кад бих ти рекао, да сам ја некад, пре петнаест година, заслепљен љубављу, извршио злочин, убиство? — рече јој он. Казала бих, да желиш, да се са мном шалиш, али да ти шала не полази за руком. — Видим, да ме не познајеш. Ја се ретко шалим. А, и кад се шалим, никад ништа не измишљам. Ако желиш, дакле, да ти испричам ту историју? — Врло радо! То ће ме веома занимати — рече жена, смејући се, уверена, да у овом случају, има посла са самохвалисањем једног старог преживелог човека, које је ипак интересантно, као што је и самохвалисање кратковидих ловаца, или ратника из позадине. — Дакле, чуј! — поче господин Велибор. Као што знаш, пре петнаест година ја сам био у ирвом браку. жену сам силно волео. Она мене двојином више. Деце нисмо имали, али смо при свем том били срећни. »Ти си и сувише страстан за мене!® често би ми жена рекла, кроз осмех, гласом благог, несташног прекора. Ту господин Велибор заста, диже главу, и погледа у своју жену, да види, како ће то на њу утицати. Приметивши, да на њеним детињаск!1 напућеним усницама још и даље лебди онај пређашњи подсмешљиви осмех, обори озбиљно главу, и продужи своју причу. — Живот нам је текао, дакле, као у рају. И, ко зна, дакле би то тако глатко ишло да »једног лепог дана" не добисмо оно без чега се могло бити. Симон је био мој стари школски ДРУГКроз све разреде, од основне школе, па кроз сву гимназшу, до унивирзитета, били смо нераздвојни.

Ја, жена, он, и још два друга моја пријатеља с госпођама... то беше цело друштво. Дивно смо се забављали. Мој пријатељ свирао је у виолину као виртуоз. Милина је била посматрати га, како, сањалачки полу - затворених очију, затуривши мало у назад главу са бујном црном косом, свира с осећањем Менделсонове и Штраусове пијесе. Био је леп као Аполо. Једно ми се само код њега није допадало: имао је, за нас Србе неприличан обичај, ваљда примљен од Немаца, приликом даљег школовања у туђини, да увек при доласку и поласку, љуби даме у руку. Ја, груби, овејани Шумадинац, у чијим венама струји немирна, хајдучка крв мојих предака, никако се нисам могао помирити с тим, да се и неко други може усудити да пољуби моју жену, па макар то било и у руку. Што ме је нарочито нервирало, то је: да су ти учитиви, сладуњави пољупци били пријатни мојој жени. Она се, у тим тренутцима, увек усхићено смешила. И то вече, и друго, и треће, сцене се понављале. Симон, је додуше, био иначе учтив, али — мислио сам у себи нека ђаво носи сву његову „учтивост®, кад ми ова стално доноси јед и немир. Помишљао сам, да му ма под којим изговором, онемогућим даљи приступ у моју кућу, — али то ми се чинило брутално. Намеравао сам, да му згодном пријатељском речју укажем на неоиортуност тог његовог поступка, па и то нисам урадио, — учинило ми се, да бих, услед тога, изгледао слаботиња и пред њиме и пред мојом женом. И, онда, шта је друго остајало, него да ћутим и трпим. И ја сам трпео. Док је он, увече, свирао у виолину, и докле га је мојажена гледала раширених очију, дотле сам ја једном руком немирно лупкао врхом од ножа по тањиру, а другом нервозно чупкао бркове. Најтеже ми је било, када сам, због званичних послова, морао ићи на пут, и остављати кућу на неколико дана. Тада сам замишљао најгоре и најцрње ствари. Час ми се чинило, да видим моју жену, како, увече, у сумраку

седи сама, уз прозор, међу завесама, и меланхолично и нестрнљиво погледа на улицу уздишући. Час ми се чинило, да видим њега самог, како се, весео, намођен и намирнсан, пење уз степенице моје куће, улази унутра, п љуби руке мојој жени. , То су били часови горких сумња. Обично бих тада на пречац прекндао путовање и враћао се натраг, кући. Но, по доласку, обично нисам могао ириметити ништа сумњиво. Симон нам је, дакле, и даље долазио и свирао. Шена је била прибрана и мирна. И ко би смео посумњати да та мирноћа не значи мирноћу врлине. Није ирошло ни десетак дана од мог повратка, а мој Симон изоста с посетом. Не дође једно... друго... треће вече. Шта ли је то могло бити? Да ли се није гптогод десило међу њима. Решим се, да запитам жену. — Што ли то нема нашег свирача? — рекох. — А откуд ја то знам. — Да га зовнем... ТТТ та велиит? — Твоја воља! — рече она љутито и оде у кухињу. Ово ме забрину. Као човек који је у младости доста читао Марсел-Превоа, Катил Мандеса, Золу и Флобера, умео сам доста вешто одгонетати онај ијероглиФ који се зове женско срце. Решим се да трагам. Док је жена пословала по кухињи и дворишту, ја сам за то време, подмукло као лисац, и опрезно као лопов, поотварао и испретурао све њене оијоке и Фијочице. Труд ми није био узалудан. У једном старом молитвенику нађем парче ружичасте хартије на коме је било неколико редака: мој Симон моли у моје жене опроштај, што је, прошлога пута, у мом одсуству, био п сувише слободан према њој и уверава је, да та „слобода« није била резултат његовог рђавог мишљења о њеној врлини, него да је била израз његовог искреног осећања, па кад се таква његова осећања не примају од њене стране, он се повлачи и моли је, да га и даље задржи у доброј успомени. И за човека који није тако осетљив у питањима части, то би