Policijski glasnik

БРОЈ 34.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 269

било довољно. За мене, по чијем схватању част значп све , то је било и сувише. Одмах сам се зарекао : ја се морам осветити. Старао сам се само, да мој »красни к Симон ни по чему не наслути, ^а сам ирокљувао у његову тајну. Зато сам и дал>е био према њему прнвидно љубазан. Пр етварао сам се, да усвајам његове разлоге о људској пакости и завидљивости, и да је због тога врло умесно што је изостао с даљим посетама у интересу доброг гласа моје куће. Брижљиво сам се старао, да ни по чему не посумња у моје пријатељство. Прилика за освету дала ми се ускоро. Имали смо, да ја и он заједно одемо, извесним послом у једно иогранично село, до кога вал>а путовати, на коњу, дан и ноћ. Путовали смо сами нас двоје. После целог дана јахања, зауставимо се, пред вече у једној варошици, колико да се мало одморимо, и променимо коње. Кад смо то учинили, око девет часова увече кренемо даље. Сад нас је пут непрекидно водио кроз густу непрекидну шуму. Била је суморна септембарска ноћ. На небу нигде звезде. Мрак да се прст пред оком не види. Некако нред поноћ отпоче и киша, најпре ситна, а загим сталан, и непрекидан нљусак. Никакав звук није се чуо на читав сахат растојања око нас и пред нама осем силног пљуштања кише и шуштања лишћа. Били смо мокри као моча и зловољни. Симон је јахао напред. Ја за њим. Нисмо говорили ништа. Симонов коњ је непрестано зазирао. — Ама, ово није добро! — у зло доба рече Симон. — А што то ? — Што ми коњ једпако зазире... — Зазире... и свршена ствар рекох — ако ту има чега што није добро, онда је то коњ. — Теби је до спрдања! — Не већма, него што је теби до спрдања с мојом кућом и мојом чашћу: -— Шта хоћеш да кажеш с тим ?

— Да си нитков! — Реч натраг ! — дрекну Симон, познати напрасити небојша, па, окренувши коња, потера га правце на мене. Мени се смрче пред очима. Учини ми се да то преда мном није впше Симон, него моја срамота, моје живо бешчагнће које ме вређа и изазива. — Ево, тржем ! ■— узвикнух али не реч! У који мах то рекох, ја тргох и окидох револвер. Пуцањ се проломи. Симон јаукну. Његов се коњ пропе и ргну у страну. Одмах потом зачу се туп пад неког тешког нредмета. Помислих одмах; мртав је, пао је с коња... Кад приђох ближе, уверих се да се нисим преварио. Тек нгго је био заклопио очи. Извадим његов револвер, па, пошто сам из њега испалио један метак, метнем му га у десну руку, поставивши леш у такав иоложај, да, на први поглед, гледалац добије утисак, да се догодило самоубиство. Све ми је дивно пошло за руком. Истрага,' која је, сутра дан по наласку леша, била отпочета, убрзо је ирекинута констатацијом самоубиства. Такође и сви журнали, стадоше на то становишге, доносећи у својим ступцима нотице иод оним стереотипним насловима : »тајанствено самоубиство 11 , »самоубиство једног очајника®, »самоубиство због болести«, и т. д, — Ето, драга моја — одахну господин Велибор, завршујући своју језовиту историју — до чега људе доводи страсна љубав ! И, надам се, да ме више нећеш сматрати за апатичног »човека®, који је неспособан за страсна љубавна узбуђења и иренагљености. Не беше одговора... . Поражена оним што је чула, Аница је још свдела у својој наслоњачи, разрогачених очију, уплашена, бледа као смрт. — Анице! — зовну је господин Велибор, па, кад опет не доби одговора, приђе јој што је могао нежније и маши се, да је ухвати за РУКУ-

— Шта ћете? — цикну жена, уставши, па, с гађењем и страхом, устукну у назад за један корак. — Шта ћу? Ја... твој муж... — Чудовиште! — крикну жена, на, као Фурија, отрча у своје одаје и закључа врата за собом. Узалуд све молбе и преклпњања изненађеног супруга.! жена му внше не отвори врата. Сутра-дан, чим је свануло, господни Велибор посла служавку, да види,.је ли госпођа устала. — Време све лечи... Једпа проспавана ноћ ваљда је била довољна да утиша нервну кризу младе жене.. Све ће опет добро бити — тешио се злосрећни човек. За тренут ока служавка се врати и донесе кобну вест. — Госпође нема! Отигпла је... Ево ово сам нашла на њсиом столу! То рекавши, пружн запрепашћеном човеку једно парче беле хартије, на коме је стајало лаконски : Збогом I — Шта сам учинио! — Завапи утучени човек. — Како нисам могао предвидети да ће та грозна историја утицати тако силно на невино и плашљиво срце младе жене? Па носле! хоће ли она ћутати?.. Шта ће се из тога излећн?.. Пропаст!.. Пронаст... Пошто је отпратио служавку послом у варош, и, тако, у целој кући остао потпуно сам, он изађе на веранду. Било је тихо јунско вече. Златна месечева светлост обасјавала је китњасте алеје у врту. Тамо доле, испод врта. спокојно је протицала блистава река. Негде, у близиии, брујала јеједнолика, пријатна успаванка тисуће зрикаваца: зри.. зри.. зри.. Наједанпут, громовит револверски пуцањ са веранде проломп ноћну тишину и одјекну надалеко... Неколико расцветаних орхидеја на веранди, негованих у својим финим , жутим саксијама од јапанског порцелана, задрхташе за тренутак услед потреса ваздуха од пуцња, па опет постадоше спокојно-непомичне... Зрикавци су и даље безбрижно певали своју успављиву мелодију, као да се ништа није ни десило... Месечина се смешила... Река је весело нротицала... и.