Pozorište
но ЗДЕНКА
миљи
191
приказује лепо човечанско осећање његово, Мисли и осећаје не застире он лишћем од смокве, нето их ређа пред нас целе целпате, онако, како живе у његовој души, Те овде — онде по један мали вео, али и тај је тако провидан, да можемо прогледати кроза њ и без наочали, Ведра мисао исказује се снажним али свежим и топлим речима онако, како по најбоље тоди народном типу нашем,
То су добре стране дела, које без сумње надмашују његове недостатке,
Кад саберемо дакле све утиске овога
дела и потражимо у себи рачуна о тоталном утиску, то можемо рећи, да ако и није на крају утисак раван ономе, што га осећамо кад иза дужег хода уђемо у какав
дражестан предео, који нам накнађује све
теготе пута, то је бар налик ономе, што га осећамо на убавом путу, који се не завршује дражесним пределом. Ми смо наговестили, шта нам се томе чини прави узров, и тиме емо одговорили својој дужности и према младој драмској књижевности нашој и према њезином вредном радину, Др. Милан Јовановић.
О МУМУМАИММММ
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(„Реман сиромашног младића“) приказиван је 23. марта. Нигде на свету не ничу толика пб2оришна дела, као у Француској. Сваки иоле знаменитији писац огледао се пи на пољу драмског песништва. Француском је писцу највећа слава, да по коју драму напише. У других народа у Европи п драмски писци радије пишу романе, а у Франуској и они писци, који су само у писању романа вешти, радије се забављају писањем драма. То понајвише долази отуда, што је готово сваки Француз рођен глумац, и што је позоришна уметност не само у већим варошима, већ и по селима прешла у народни обичај пи постала правом животном потребом за Французе. Тако на пример Санд, која. је добила доста лаворових венаца пишући романа, неје могла одолети срцу а да по тим романима својим не напише и по коју драму. Тако је и Октав Феље мислио, да ће му непотпуна бити слава, коју је стекао као писац добрих романа и приповедака, ако из ког романа свог не скроји позоришно дело. Там начином изтевао је драму и из
свога. „Романа еспромашнот младића.“ Али баш за |
то и има та драма његова на себи све оне мане, | креолка, која налази у томе сву своју несрећу што
које ву обично у свима драмама, што су скројене по каквом роману, а то је: да се у њој више приповеда, него што се ради, а и оно мало радње што је има у комаду иде све у развлак.
Представа, неје испала у целини онако, као што смо вични гледати представе на нашој поворници у последње време. Брани (Максим) био је добар у првом чину као оспромашени племић, али после. кад постане управитељем добара ларокових, неје био доста аристократа у тренутцима, кад му
вређају аристократски понос. Тако н. пр. кад му оно Маргита заповеди, да упрегне коње, Бранија је појурио звонцету и јаросно је рекао слузи, да му се чини, да „госпођица Маргита има нешто да му заповеди.“ Трави аристократа, као што је и Максим, увек ће савладати себе пред светом, особито кад види, да се на то иде да се понизи, па ће мирно доћи до звонцета и ладно рећи слузи што му има да каже. К. Савићева била је тек бледа сенка поносне, али пупе осећаја Маргите. Тако н. пр. укули, кад јој срце преотме мах слушајући Максима, па кад стане плакати: то плакање није нас ни нај мање могло уверити, да јој поверујемо речима; „Морам плакати, јер имам ....!“ Суботић (Ларок) по изгледу био је добар остарели „морнар“, кога вамо успомена, која се у њему буди гледајући Максима, може да из мртвила тргне и оживи, Само би му ваљало још више на то ићи, да боље обележи прелаз из радости у мртвило, кад види да му Максим прашта. Свећа пре него што догори још један пут плане. па се тек онда угаси. Ј. Маринковићка, (Ларокова) са свим нас је задовољила и по изгледу, п по држању и по владању. Била је по свему права
је богата. Станчић (Бевалан) био је жив, окретан и вешт удварач, коме је само до тога стало, да дође до добре партије. Лукић (Ален) и опет је показао лепа дара, за приказивање старих доброћудних људи. Ј. Поповићева (Хелујенова) показала је, да може и по „глатком паркету“ ходати а да не поклизне. Љ. Зорићева као (Христина) изазвала је живо допадање у публици. =
Издаје управа српског народног позоришта.
|)