Pozorište

у овом дивном делу гледасмо и чисто својим рођеним очима не веровасмо, да, је овај човек, што пред нама стоји, да је овај глумац и уметник, коме се дивимо и који нас вештином очарава. слеп, и да га други води!

Још једном га обасу пљесак одушевљене публике, још једном би му суђено, да се трновни венац патње и невоље, којим чело страдалниково беше притешњено пуних шест година, бар за неколико тренутака замени свежим цветним венцем народног признања и саучешћа!

И ми се обрадовасмо, што видесмо, да нам

је Бачвански још жив, да под теретом дугог страдања још није клонуо, да се још бори и још побеђује !

Али радост наша не потраја дуго. Нови триумф Бачвансков не беше знак обновљене животне снаге, то беше пламен, који се гаси, а пре тога још букне по који пут.

"обје 182

Фед

ЂБачванског видесмо за тим као Шајлока и још у две три улоге.

95. марта 1881. представљао се „Гроф Монте Кристо“. Бачвански је приказивао старог, немоћног Фарију, који у тамници умире.

То беше последња улога Бачванскова и на позорници и у животу. 25. марта беше Бачвански још на позорници, а три дана доцније под земљом ! -

Други дан после представе позли му пред вече. Како је то вече легао, није се више ни пробудио. Умро је у спавању између 26. и 27. марта.

Погреб му је био 28 марта уз велико саучешће другова, пријатеља и поштоватеља његових.

Сахрањен је у палилулском гробљу, где се у порти лево одваја стаза, која води палилулској основној школи.

Мир пепелу његовом, а вечни му спомен у роду ! 355.

И

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Великоварошани, шаљива игра у 4 чина, написао др. Ј. Б. Швајцер, превео Н. Ј. Мостић,) приказани су у суботу 28. јануара о. г. на нашој позорчици и публика се вадовољно равишла, јер и сама игра, као игра, аи игра глумаца наших раввеселила нас је и нисмо време у залуд провели.

У „Великоварошанима“, поред здрава хумора и лепих шаљивих призора, наћи ће гледалац и поуке и здравих и лепих мисли. Јесте истина, „Великоварошани“ нас одводе у стран свет, међу Немце, у „Великоварошанлма“ виђамо Немце, али нам се допадају, и то ће бити због тога, што нам износе нове назоре о положају женскога света у свету.

Главније улоге биле су већином у старим рукама, тако је г. Лукић приказао и овога пута капетана Вердека, г. Ружић књижара Македаја, г. Добриновић ђака Фрица, гђа Ружићка Лизу, а гђа Рајковићка Павлију, гђица, Ј. Поповићева удовицу Леманку, а гђица Л. Хаџићева кћер јој Хулду. Разуме се, да су сви они одиграли ову шаљиву игру као што треба; свако се трудио, да од своје улоге начини што лепши и прикладнији део, који ће у целини врло лепо и красно стојати.

Па и нови представљачи вољом и трудом и лепом игром не изосташе иза старих. Г. Димитријевић, као Адолар Либетрај, био је изврстан. Либстрај је затучен старад, који ништа друго не зна, до ли жену слепо слушати, а кад би каткад и имао своје воље, а он не зна шта ће и како ће. Он се сети по гдекоји пут даје човек и у њему се појави воља и жеља, да се као човек

и покаже, али је ту Лиза са својим звонким „Адоларе““ и ово га одмах збуни. Г. Димитријевић је знао вешто извести и ону жељу, а пи вољу и забуну и онај мирни и глупави страх. Па тако је било и са оним љубопитним читањем и превртањем новина, па како је љубопитно и жељно слушао све великоварошке новости! — Гђица Б. Хаџићава, као Клара, достојно је заменила претходницу Максимовићку и веселом и вољном игром, а и згодним кретањем на бини. Њу тек ове године виђамо у бољим и тежим улогама, и што је више гледамо, све се већма уверавамо, да је она кадра и извести те теже улоге, само јој треба дати прилике. — Г. Банковић је ступио први пут овога вечера у улови потпоручика Вингена, а већ више пута у улови, која му мало приличи. У њега не виђамо оне љубавне жари, ни жарке љубави, коју мора љубавник имати. Он је дорастао за друге улоге, али љубавник није ва њега, а није ни он за љубавника, па за то га још мање треба тиме малтретирати, кад се даде наћи у дружини, који је већ са успехом приказивао младе љубавнике. Исто имамо приметити и гђици Адамовићевој. Млада женска па тако бев осећаја преставља младу женску! Па још кад се сетимо, да јој срце бије за ђакелом, који је већ био на ситу и решету, те га она мора разгревати. Но призори између ње и г. Добриновића покавали су баш противно: он се свом снагом усилио, да њу раздрага. Па како је неслатко оно слатко грљење са Фрицом јој. Да је Фриц хладнокрвнији вацело би приметио то и својој драгој лепо захвалио. — Е Раг

шић, као помоћник, добро је помагао. СМЕ