Pozorište
54
Га и
престати, нема изгледа, да би се ико више усудио и мислити а камо ли радити на томе, да га опет приведе у живот.
Од тог удара може нас само то спасти, ако се и у овим тешким временима као прави родољуби својски заузмемо, да опстанак нашег позоришта по силама својима обезбедимо.
У томе нам могу за пример послужити наша уставна браћа Мађари, који су увек готови на сваковрсне жртве, где се год то тиче њиховог просветног напретка.
Тако је и њихов славом овенчани песник Мавро Јокаји, приликом састанка мађарских културних друштава, изрекао ове значајне речи:
„Правим миљем читао сам узорите говоре, изговорене на конгресу мађарских културних друштава.
Жао ми је, што ме је болест спречила, те не могох бити на тој културној светковини. Ах кад нисам могао живом речју да учествујем на том светлом збору, нека ми је допуштено, да у интересу наше народне ствари изнесем практичан предлог.
Романи, наши суседи, основали су културну лигу, која броји сто хиљада чланова, од којих сваки прилаже месечно по 1 леј (1 круну).
На тај начин романска културна лига има сваке године један милијон и две стотине хиљада круна прихода, који употребљава на своје цели.
Мислим, да смо већ досад доста радили на томе, да покажемо свету како нам је језик богат, што се тиче звучних и лепих израза.
Сад ваља да туримо руке у наше џепове, као и Романи.
Намера нам је велика, племенита, света; али, да нам рад буде од успеха, ваља нам да имамо новаца.
Зар се не би могло наћи у Угарској сто хиљада домољубаца, који би сваког месеца дали по једну круну на народну цел.
То морамо чинити.
Ат како не држим за практично, да сваког месеца шаљемо по круну онамо, камо је наменисмо, износим ово:
ге
208
Сваки господин човек и свака госпођа жена славе сваке године евој имендан.
Предлажем, дакле, да о своме имендану изнесемо на сто по једну печеницу мање, па да том приликом пошљемо 12 круна мађарском културном друштву.
Ја сам већ наредио, да издавачи мојих дела сваке године пошљу по 12 круна сваком мађарском културном друштву, и да после емрти моје исплате главницу, која одговара том годишњем приносу мом.
Узраде ли тако сви, који то могу, тада ће бити нешто од нас.
Иначе никад ништа !“
Јокаји, као што видимо, тражи сто хиљада родољубивих Мађара, који ће сваке године давати по 12 круна на мађарске културне цели.
И наћи ће их!
А зар се у нас не би могло наћи две хиљаде родољубивих Србаља, који би еваки дан давали по један новчић на наше народно позориште 2
Ако се озбиљно устражи, наћи ће се.
Колико и колико има прилика, где се у нас прелива изобиља.
Одредимо народном позоришту само оно, што се у таквим приликама прелије, па ће имати више него што ће моћи потрошити. То се чини мало невероватно, ал испитајмо наш живот и наше обичаје потање, и потражимо све оно, што је сувишно и на што се у нас просипа новац: па ћемо наћи за цело, да ће стотинити део од сувишнога, ако га сваки верно жртвује, бити доста, да избави народно позориште од вечите кубуре.
Не помогнемо ли сами себи, нико нам други до Бога помоћи не ће!
А. сад нека ми је допуштено, да поновим молбу, коју сам већ више пута славној скушштини подносио.
Молба је та, да се славна окупштина постара, како би се са мојих леђа скинуло тешко бреме позоришне управе.
Ја сам тридесет и две године вршио, које посредно које непосредно дужности управитељеске.
Пи
И О А ВУ АОИЕРААШ ГА е-Н