Pripovetke / Branislav Nušić

108 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

грозничицу у костима, проби га зној по челу, под мишкама и под коленима. Онако збуњен, поче министровом момку да даје по три цигаре на једанпут. Па онда седе на једну клупу и загледа се у оног момка, како сваки час улази код министра, улази и излази, гледа га и завиди му.

— Боже, овај момак, — мисли се у себи дабоме, он је момак као и сваки други момак, али тек, он... тако рећи... — па не доврши мисао.

После гледа на чивилук, на којем виси министров капут, постављен свилом. Гледа, гледа, и ту се дубоко замисли.

Сасвим леп капут... ИМ, ето како му је близу његов капут... Биће средњи човек, судећи по капуту... Зими, мора бити, носи дебљи капут!...

Тако све размишља, а међутим једнако броји како један по један улазе код министра. Већ је седми ушао, а њега још не зове. Може бити неће га ни примити. Али би сад волео, да га не прими, или бар да каже, да дође сутра, четрнаестог априла.

Седми изишао сасвим весео. Уђг и осми.

Девета је ушла једна жена, али се мало бавила. Ушао је затим и десети, који се врло дуго бавио, и изишао је сав црвен и озловољен. Једанаести се мало бавио, али изиђе врло задовољан, па даде чак и момку неки бакшиш.

— Благо њему — мисли Петроније — да ли нешто ја имам ситних пара, ако устреба да дам штогод овом момкуг — И поче се пипати по џе-

повима.

Уђе и дванаести, а Петронију нешто паде на памет да броји, колико ће он тамо да се бави. Броји, један, два, три, четири и доброја до 146 али у једанпут пресече — паде му на памет, да је тај, што је сад унутра, дванаести и да ће онај, који ће доћи на ред, бити тринаести.

То га порази и поче, не зна ни сам зашто, да чита у себи: „Оче наш, иже јеси на небеси...“ и таман да дође на „хљеб наш насушни“,. а дванаести изиђе и момак викну с врата;