Pripovetke / Branislav Nušić

ТРИНАЕСТИ | 109

— Петроније Јевремовић! У 30

Петроније се-загрцну код „хљеб наш“... па се онда само за један секунд двапут озноји и осуши; па се поче да окреће где ће да остави штап, и кад му нађе место, он се узврда и не зна шта ће са шеширом. А момак још једанпут викну:

— Петроније Јевремовић!

Он се и по трећи пут озноји и осуши и пође несиђурним корацима ка вратима, и таман да пређе праг министрове собе, а њему паде на памет најнесрећнија мисао на свету: „да ми није гдегод дугме откопчано>“ Та га мисао још више увуче у неку грдну рупу, у коју је јасно осећао како стрмоглавце пада. Кад је већ био у министровој соби, он. се управо осећао као да је на дну те рупе. г:

Иако је био у соби, он у ствари није видео министра. Једну је руку држао на грудима, а другом се свуд редом пипао да види: је ли му које дугме откопчано.

Око њега је тама нека, виде се само два велика, грдна велика прозора. У једанпут се из те таме чу неки глас: ~. је

· — Шта ви хоћетег - -

Али Петроније није могао јасно да осети, одакле је дошао тај глас. Прва реч „шта“ учини му се као да је пред њим речена; ону другу реч „ви“ учини му се као да је с лева чуо, а трећу реч „тражите“ с десна.

Он не одговори ништа.

— Јесте ли ви Петроније Јевремовић» — рече опет онај глас, али сад му се учини као одозго, с тавана. Е

Петроније за један час зажмури и изговориу памети: „Но избави нас од лукаваго,“ па онда прогута своју пљувачку, што му се била набрала у устима и најзад зину:

— Ја сам слуга покоран Петроније Јевремовић.

— Па шта хоћете виг — опет онај глас, али сад као одоздо.

— Двадесет и једна година... беспрекорне