Pripovetke / Branislav Nušić

ППИ АМАН АНА ТИ О Е а ОНКОТОИО ТО КОНДАК

КЛАСА.

То се десило онда кад смо сви ми били мали: у оно срећно доба кад нам железница не беше просекла њиве и џепове; кад су начелници били оцеви свога народа; кад су адвокати мирили завађене да не би дошло до суда, а свештеници имали зато дубок џеп, да би могли бедне да подрже и исхране.

Тешко је било онда чиновнику решити се на пут до Београда; то је био голем пут, два и три дана под арњевима по дугим и недогледним друмовима; па се човек истроши, оде му двомесечна па и тромесечна плата. Тада, ако си хтео у Београд, а ти се још од почетка године решиш па кажеш својој жени и пријатељима; „Е, ове ћу године, ако Бог да, у Београд.“ МИ тада одвајаш сваког месеца по пет дуката на ту потребу, а на четири месена раније тражиш одсуство.

И то онда цела варош зна; кад прођеш кроз чаршију а оно те свак запита: „је ли истина да мислите ове године у Београд>“ — „Кад мислитег“ и тако даље. Па онда, долазе за читав месец дана разне посете оних који имају рода у Београду: једни доносе аманете, други писма, трећи шаљу поздраве. А кад пођеш, онда изиђу познаници и пријатељи далеко ван вароши, на друм, и испраћају те.

Тако је то било некад.

Тада, кад је то тако било, рече једног дана г. Стојан, начелник, својој жени, госнеђи Перси.