Prosvetni glasnik

83

РАД У X РАЗРЕ/1 мо у молитви овако : Оче наш, којп сп на небу ! Да се ноштује име твоје ! Да дође дарство твоје ! „Да буде воља твоја, како на небу, такои на земљи !" Редите и ви тако ! . . .. Ајде сад и то да пишете, те да запамтите добро ! Ајдете сад све, од краја !. . .. Кад то сви тако добро знате, онда пазите да вам кажем како је даље. Можемо ли ми без леба да жавимо?.. Можемо ли без воде ? Шта нам још треба ? Јесте. И човеку пуно које шта треба, и без тога не може да живи. И за то људи моле Бога да им све то да. Али кад би сгали ређати све што им год треба, онда би била молитва до неба, и ми не би могли све да изре1,амо. Таку молитву не би нам ни Бог волео. Људи веле: Бог све зна; оп зна и нама шта треба; зна све што нам треба, па ће сам да нам да, а ми само кратко да наспоменемо па да рекиемо : „Оче наш, који си на небу ! Да се поштује име; да дође дарство твоје; да буде воља твоја, како на небу, тако и на земљи. „Леб наш дај нам сваки дан!" Еако ?.. Јован ! . . Веселин!... . Сви !.. . Ајде сад то да пишете ! Како ће то Бог да нам да леба ? Има ли он готовога леба, па да нам да ? („Неиа"). Но како ћете да нам да?.... Јесте. Он даје климу, те да роди жито и свешто; он нам даје здравље, те да радимо, и живимо ; онје и сунцу рекао да греје, те да узри што роди ; он је и земљу створио. И ако смо добри ; и ако пазимо да не погрешимо баш ништа, опет можемо да погрешимо, и да згрешимо иуно које шта. За то се ми молимо Богу да нам оирости што ногрешимо, на и ми да праштамо другима, сваком, ко нас нешто увреди. То се у молитви каже овако: „ И оирости нам што смо згрешили као што и ми ираштаио онима, који су нас увредили !" Један отац хтео један пут да види, како му је дете, је л' добро. Па му рекао; сине, ево ти десет пара, па отидни у дућан ту и ту, те куни шећера. У дућану има пуно које шта; па док ти он мери шећер, а ти гледај те узми нешто крадом од њега, па сакри у џеп !.. Детз

ОСНОВНЕ ШКОЛЕ 633 се зачудило мало, на премислило да му то отац изистински вели, па оде. — Дај ми за десет пара шећера ! — Човек узе артију те насипље и мери му, а оно узе један лимун и сакри га у џен, па узе шећер и дође кући. — Отац, да видиш шта сам узео! на извади лимун и пружи га оцу. Отац га ухвати за руку, па стаде да га пита: — Шта ти је ово ? — Шећер. — Од куда ти је? — Купио сам. — По што ? — Десет пара. — За шта си му дао десет пара ? — За шећер. —Би л' право било да ти он да шећер, а ти њему да не даш десет нара ? — Не би. — Што ? — Јербо је шећер његов. — А што ти је ово —Лимун. — Од куд ти је ? — Узео сам. -- По нгго ? — Забађава. — Је л' ти он иоклонио ? — Није. — Но ? Дете се сневесели и зацрвени, на вели : — Узео сам сам. — То се каже : ти си то украо ; и ти си сад крадљивац !. .. Дете врисну у плач па вели : — Отац, па ти си ми рекао ! . Отац ! — И ако сам ти ја рекао. Ја сам се само шалио. Рекао сам ти за то, да видим јеси ли добар : хоћеш ли истина ? Сад ниси добар, више те не волим ; више ниси моје дете ; него си крадљивац ! Дете удари у плач. И хтело је да цркне од муке, да му отац није оиростио, и да се није заклело да више никада нигита туђе непе да дира.