Prosvetni glasnik

УПДИВ ДНЕВНЕ И ВЕШТАЧКЕ СВЕТЛОСТИ

181

појава о којој ћемо неколико речи понаосб проговорити, а њени „извори" јесу за нас поглавито: сунце, електрицитет , сагоревање разних сажижљивих тела. Наука о природним иојавама, а понаоеоб Физика, и њени поборници, трудили су ее да пронађу крајње узроке свакој природној појави, да поставе закон, по ком се ова или она појава врши. Млого што шта човечији је дух разбистрио, објаснио, схватио, пронагаао и под сталан закон подвео; док на против млого и млого има појава, које се само по невољи овако или онако тумаче, јер позитивног сазнања о таквим појавама још није наука стекла: кад се тако у науци од неиозннтог као од постојећег полази, да се познато објасни, онда се такав рад у науци зове претпостављање илн хииотеза. Наука о бићу светлости (о њеној суштини) јесте чиста хипотеза. До почетка овог века већина научара — с Њутоном на челу! — веровала је да је светлоет нека немерљива ствар, која се у обилним струјама разлива од тела која светле свуда унаоколо. Тако н. пр. — по тој хипотези — сунце је пуно светлосги и од њега се разлива светлоћа на све страде. Та хипотеза, по којој се светлост сматра као нека (ма како лака и) немерљива материја или Флуидум — зове се: еманациона хипотеза. Она је старија и њој на супрот стоји друга, за сад у већем уважењу, која се зове вибрациона

хипотеза. Ова је хипотеза врло слична са теориом о постанку звука. С тога ћемо — бољег разумевања ради — навести претходно како звук постаје. Сваки је од нас бацио који камичак у какву тиху воду. Видео је при том како се од места (и около места), где је пао камен почне колебати вода и у правилним, округлим таласима тај се покрет далеко унаоколо распростре, док — не изнемогне и вода се умири. На ту видљиву појаву налик је врло и посгајање звука. Ако хоћемо да објаснимо како долази звук од звона, ваља нам да замислимо да је звоно удареночиме: сви његови делови затреите, трептање то пренесе се на околаи ваздух, и исто онако, као оно вода око баченог камена, у све даље идућим таласићима, — ваздух се загаласа, док се таласићи ваздуха не умире (после, пошто делови звона престану трептати!). Кад овако произведени таласићи ваздуха (ваздух је дакле носилац звука!) дођу до нашег органа за слушање, до ува, — ми онда осетимо та-ј долазак таласа, то је за нас сад осетан звук: ми чујемо! Слично постајању звука замишља се ностајање светлости, но докле при објасњењу постајања звука имамо мерљиве, шта више опипајеме материје (као што су звоно и ваздух!) и у сгању смо да сваки звучни појав на разним апаратима јасно произведемо и докажемо, — дотле за објасњење постајања светлосги морамо да прибегнемо претпоставкама, хииотезама

(Свршиће се)

УЊУШВ ДНЕВНЕ И ВЕШТА Ч (Свр Према овоме што смо до сад говорили, можемо лако да представимо процес светлог упечатка, који изазива дејетво светлости на мрежњачу. Светли таласи дошав до клинова и чепова изазову у њима низ молекуларних кретања. Ова кретања саопште се влакнима видног нерва и произведу у њему нервни надражај; ови надражаји пренесу се у центар великог мозга, где управ постаје упочетак светлости. Ако сад,- у исти мах, узмемо на ум, да је светлост

ЕЕ <ЈПЕТЛОСТИ НА В1ГЂЕЊЕ етак) од спољашњих предмета падала на мрежњачу тако, да на њој направи смањен лик тог предмета, а сваки део тог лика дјејетвује на свој клин и чеп у мрежњачи, онда је јасно зашто се такав лик појави и у мозгу, у нашој свести, т. ј. зашто ми видимо предмет онакав какав је. У томе се управо и састоји цео процес виђења; очи саме ио себи не виде ништа. Оне онако исто као и други органи чулни само досредују између спољашњег света