Prosvetni glasnik

184

УП.1ИВ ДНКВНЕ И ВЕШТ.ЧКЕ СВЕТЛОСТИ

Сви ови примери — а могли би их навеети још вигае, — сведоче, како рђаво упливише на око сувише јака светлост. Не мање штетних уплива имају и супротни узроци т. ј. недовољно осветлење, Ми не разумемо овде потпун мрак, нити дуго бавлење у мраку, од чега долази бојажљивост од светлосги, (као што је то код ноћних животиња) а по кадшто и потпуно губљење виђења. Него и недовољно, слабо осветљење има са своје стране врло штетних последица за око. Слаба светлост, као и врло јака, сувише напреже око. Слабо осветљени предмети, не узев у обзир и то да се зеница сувише шири, дају јасне ликове на мрежњачи само кад су близу до ока. Но ми знамо да гледање предмета из близа замори око; ми знамо да таким радом видног органа еочиво одебља и већма се испупчи, и да се у том случају јако надражују они мишићи што слабе опружљивосг опне, која раетеже сочиво. Лако се сад може увидети каквих ће рђавих поељедица настати од тога , нарочито ако то траје дуго. Овде се понавља оно исто што и кад гледамо сувише ситне предмете. Многи случајеви потврђују , да часовничари, резачи, једном речи сви они, који дуго напрежу своје виђење код нредмета сувише ситних , нате од кратковидоети. Да бн видели какав еитан предмет у појединосгима, т. ј. да би добили на мрежњачи јасан лигс његов, треба да га нринееу близу очију; уељед тога мора се кривина сочива измепити, мора се мишић јаче напрезати да савлада ону опруживљивост опне (2опи1ае). Но кад се такве измене дешавају често , онда речена опна најзад изгуби своју нормалну опружљивост, ослаби и није више у стању да растегне сочиво до довољног степена, и да смањи његову испупченост, а при таким случајима, као што знамо, акомодација није могућа и настаје кратковидост. Но и то још није све ; треба да се осврнемо и на сувише напрегнуто стање мишића, који својим скраћивањем увеличавају преломну моћ сочива. Напрегнута радња, коју врши та група мишићних влакана изазива јачи притицај крвп у очну јабучицу а усљед тога чеето и запаљење. Наравно да они, који раде при таким условима осветљења, пате највише од кратковидости, запаљења очију и других болести тог органа. Врло

поучних примера у том обзиру даје нам школа. Ништа тако штетно не упливише на виђење као читање и писање на слабом осветљењу. А међу тим недовољно осветљење не само вечерње него и дневно (а то због веома неспретног устројетва школских зграда, неправилног распореда прозора, због њиховог малог размера и т. д.) јесте главни карактер готово свију наших шк^ла. Истина и саме специјалисте нису сасвим сагласни под каким би условима дневно осветљење највише одговарало хигијенским захтевима у школским зградама. Једни оће, „да те зграде буду такве , да би на сваког ђака дошло не мање него десет квадратних стопа површине и до тридесет квадратних палаца прозорног стакла". (Шмид). А други, као на пример Жавал, не тражи тај одное, него тражи само да се сви делови собе оеветле гато је могуће боље и равномерније, еда би дневна еветлост допирала у све ћошкове собе. Другпм речима, требало би тај одное одржати, али не према броју ђака и величини окана прозорних, него између ових последних и величине школске собе. Ако је соба мала , може се доста једнако осветлити и онда, кад су прозори е једне етране; но ако је соба велика, онда треба да дођу прозори са две против положене стране. По мишљењу Жавала, такав раепоред је најбољи са гледишта хигијене очију и потпуно ее слаже са статистичким подацима : из броја ђака, које је он испитивао, најмањи проценат кратковидоети био је из оне собе, која је осветљена са две стране, и на против, еасвим противни резултати показали се у оним школским собама, које су биле велике а осветљене само са јвдне стране. Ми емо се позвали на та Факта за то, што она сасвим очевидно доказују какав штетан уплив има на очи не еамо недовољно оеветлење него и неправилна подела светлости; напрасни прелази од полу-мрака ка светлости и обратно такође спадају у број против хигијенских уплива. Тако ако сравнимо дневну светлост са вечерњом, вештачком еветлогаћу, онда ће без сумње превага оетати на првој страни. Јер нема ни једног светлог извора. од свију који се данас ирактикују с којим би се добила таква једнака светлост, као ареко дана. Прва мана вегатачког осветлења јеете у томе, што пламен свеће, ?асни пламен и т. д. ма