Prosvetni glasnik

НАЦРТ ПРЕДЛВАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА У I РАЗРЕДУ ГИМНАЗИЈЕ

285

собом, толико сличне да људи, који говоре једним ј од тих језика, без иарочитог учења могу но нешто разумети људе, који говоре другим којим одо тих језика, онда су то међу собом сродни језици. Сродни језиди имају свакад своје заједничко име. Тако су међу собом сродни језиди: српски, хрватски, бугарски , руски , чегаки , иољски, словенски (садашњи), стари сдовонски и лужичко-сриски, и сви се они зову једним именом — словенски језици,. 1 Туђи језици Језици, којих речи ни по саставним дедовима, од којих су постаде , ни по начину, на који су ностаде, ни по ономе што значе, нису међу собом ни мадо сличне, те људи, који говоре једним одо тих језика, без нарочитог учења не могу нимало разумети људе, који говоре другим којим од тих језика, јесу један другоме туђи језици. Тако су нама туђи језици : вдашки, немачки, Француеки, грчки, турски и т. д. Говор обичан и вњижеван Говор, којим се у непрекидном саобраћају усмено епоразумевају међу собом људи у једном народу, чинећи у томе и но нешто противно усвојеним законима тога језика, зове се — обичан говор. Говор пак, којим се пишу књиге, и у коме не треба да буде ништа, што је противно усвоЈеним законима тога језика, зове се — књижевни говор. Наречја (дијалевти) Дешава се да у говору једнога истог народа раздично се изговарају једни исти гдаеови. Говори са тако раздичним изговором иојединих гласова у једном језику зову се — наречја или (дијалекти). Каречја у српсвож језиву Некадашњи српски глас ђ гласио је некада као ја, а после је у неким случајима гдасио као глае, који није ни чисто е ни чисто и, него као глас, који би био средина изиеђу е и и. У свима случајима, у којима се то с.таро ■ћ изговарадо на овај поеледњи начин, изговара ее оно сада у нашем језиву на три начина: 1 У хумачсњу може се још казати који су .језиди германски, н који су романски, пошто учеиици већ зиају цароде, који тим језицима говоре.

1. Као чисто е; и то ее наречје зове екавско, н. пр. дете, сено, вера, Београд. 2. Као чието и; и то ее наречје зове икавско, н. пр. дмте, СШ10, в#ра, Бмоград. 3. Еао ије, је, и; и то се наречје зове ијекавско, н. пр. дгуете, си/јено, вјера, Б^оград. Екавеким наречјеж највише се говори по источним крајевима нашега народа , с тога га зову и источним наречјем. Икавским наречјем највише ее говори по западним крајевима нашега народа, с тога га зову и заиадним наречјем. Ијекавеким наречјем највише се говори по јужним крајевима нашег народа, те га е тога зову и јужним наречјем. Књижевност наша највише је развијена на наречју екавском; мање је развијена на наречју - ијекавском; а најмање на наречју икавском. Пределности (провиицијализми) Поједине речи и чнтави иоједини изрази, који ее говоре у једноме крају народа, а у другим крајевима народа или се не говоре никако , иди ее говоре друкчије , зову се у језику иределности (цровинцијадизми). У књижевности употребљују се ове пределности највећма само у народним умотворинама, као што су народне песме, народне приповетке, загонетке, пословице и т. д., а у другим врсгама књижевности употребљују се у малој мери. Граматива Наука, која нам казује законе, по којима што у говору (или језику) бива, зове се — граматпка. ЈКако постаје језик Говорним оруђима , која су у грудном кошу, врату и устима, дају људи разне гласове. Ти се гласови на разне начине састављају међу собом у слогове, од којих се граде речи. Те се речи опет на раздичне начине саетављају међу собом, те ее исказују људске миели. Кад се једна мисао искаже или напише речима, то се онда зове — реченица. Кад се много мисли у некој свези искажу реченицама, то је онда говор или језик. Жисао и реченица Потиуна је мисао она, у којој се или нешто тврди, иди нешто одриче, иди се за нешто иита.