Prosvetni glasnik

ДЕЧИЈА ЗАБДВИШТА И ДЕЧИЈЕ ИГРЕ

што је у њој налазио н многог чега што му је непојмљиво и гато га је застрагаавадо. Оамо видљива деда творчева у етању су да упуте депу, језиком који она разумеју, на онога који је крајњи узрок свему гато иостоји. Тек додније биће дете у стању да разуме у Хриету, као човеку, невидљивог духа и Вога. И само ће ее таво иоложити прави темељ хригаћанској вери, ако творац, који се увидео у видљивом свету, буде пут к томе прокрчио. Фребел је умео, боље но ико ире њега, да детињој намети изнесе на углед из природе знамења џнога гато је узвшпено и онога што је духовно, и да све једнако помоћу ствари које су у природи упућује деду на творца васелене. Све што ее у забавишту ради, као: кад се у башти кона и сади, кад се природа посматра како клија и цвета, кад ее гледа мееец и звездано небо, кад се посматра како се сунце рађа и како залази, а исто тако кад сб проучавају и негују биљке и животиње, све се то чини зарад тога да деца науче познавати и љубити „преблагога оца на небееима." И у дечијем забавигату има евако јутро молитве која се пева или науснице изговара ; има религиозних и библијеких приповедака; има светковање Вожића, кад се деца еећају оног детета које се родило да спасе род људски; има хригаћанеких слика као што је : „Исус благосиља децу," или као што је она : кад као дечак у храму учи народ и т. д. Пред дете треба износити савргаено дете као углед, јер оно још није у стању да разуме одрасла човека у божанскоме савршенетву. Деца се неће научити религији из књига, из учитељевих речи и предавања, него она треба да ее много раније науче да — ако нипгга више, а оно — слуте оно што је свето и најсветије. Тога ради мора сва околина детиња и сав живот детињи да еу прожмани религиозним дахом и све гато ваепитач износио буде пред дете да једнако, чието само, проповеда о Богу Творцу и о благом Оцу евију људи. После овога тек ће речи прионути као гато треба за ерца детиња. Јога се не разуме као гато треба, како за дечију намет треба да се приирави родно доље религиозности, хригаћанској вери и у истини хришћан-

ском животу, Нигде се још у том погледу не чине толике погрешке и омашке, као гато се чине овде. Фребел је погодио прави пут, којим ће ее детињој иамети тумачити оно што је духовно, оно гато је нашим чулима непристуиачно. Између чулнога и између духовнога евета лоетоје сличности и то је Фреблу руковођа у целом начину васпитавања, и он све тумачи поредећи га е оним што је узвишеније. % * * Да прегледамо све оне детиње нагоне или тежње које емо до сада онако еамо у опште наговесгили. 1. Дете хоће да ради. То се јавља прво као нотреба телесног кретања, Према томе треба детиње удове вежбати да се крећу. 2. Дете хоће земљу да обра/уује. (Тај је нагон поникао у неколико из потребе за храном и за склоништем од зла времена). Овај се нагон подмирује упућујући децу да раде на лејама у башти и на тај начин упознавају ее мало по мало с природом. 3. Дете хоће да сгвара негато. То смо назвали пластичким нагоном. Одатле се развија временом нагон за вештинама и тако се деца упућују да еама изналазе што ново. Оваколика занимања којима се деца вежбају у забавиштима упућена су на то да задовоље ову потребу. 4. Да би се у деце пробудило осећање за музику и поезију, треба пре свега слух да им се развије. Уз то иде нешто од драмске вештине и од вештине играња како би се деца навикла на прикладно држање тела. То се све постизава у забавиштима на првом месту певањем, а нарочито оним „играма за кретање " где деца играјући се пропраћају своје игре разним песмицама, а уз то, као у драми, првдетављају разне радове своје или других људи. Ту долази и све друго чнме се еамо од себе потпомаже слободно кретање дечије, кад само има прилике и згодних средетава за то. б. У детета ее опажа тежња или нагон за знањем. Томе се иде на руку упознавајући децу с материјом оних ствари с којима се занимају и с разним особинама истих ствари, као што су : облик, величина, број (где еу и елементи математике) и т. д. з