Prosvetni glasnik

ЕЛЕКТРИЦИТЕТ И ЊЕГОВА ИРИМЕНА

749

сабијајући ваздух иепрестано се у тунел уносе нове количине чистог ваздуха , који у неку руку врши и вентидацију. Још у већој мери унотребљен је сабијен ваздух код Сен Готхардског тунела. На оба улаза у тунел намештене су биле машине за сабијање ваздуха и свакога дана сабијано је у тунел до сто хиљада.кубних метара ваздуха. На тај начин преношена је снага до на 7 кшшметара. СветлеИи гас. — Позната је ствар да се светлећи гас израђује на једном месту, на се после одатлешаље кроз нарочите цеви на све стране по целој вароши. Светлећи гас слулсио је у прво време а и данас понајвише за осветљење, али кад се видело да он при горењу развија и доста топлоте , он се у последње време почео употребљавати и за загревање. Пошто се дакле може кроз цеви иренети на доста велику даљину, то је очевидно да се он, на неком извесном месту, може употребити за загревање нарочитих машина које дају механички рад. Тиме је, у исти мах, тај рад пренесен из Фабрике где се гас прави на оно место где се пали. Да би што већа корист била од гасног загревања, начињени су нарочити гасни мотори и црви такав мотор нанравио је Аеноар 1860. године. Од тог доба ти су мотори усавршавани и данас су то врло просте машине у којима гори гас те их покреће. Снага им је разна, и може да буде равпа човечијој снази а и снази осам нариих коња, а то је довољно за мању индустрију. Сваки такав гасни мотор углавноме се сасгоји из једног цилиндра шупљег у коме се креће један клип који опет стоји у свези са једном руковатком која окреће један точак. У цплиндар доводи једна цев светлећи гас а друга ваздух и гас се у цилиндру запали. Од топлоте, која се том приликом развије, ваздух се рашири, потера клип на зише а с тим и руковатку која окреће точак и производи механичку снагу. И тако кад се из гасне Фабрике проводе метална цев што доводи гас, онда се може механички рад из Фабрике спровести свуда докле год допире та цев. Овај начин спрођења много је потпунији од оба прва, али скупље стаје, јер се мора учинити великн трошак за саме металне цеви кроз које се проводи гас а и за намештање њихово. Другаје незгода и у томе што се тако могу пренети само мање снаге. На другом месту споменућемо још једну неповољпу страну преношења радне снаге помоћу светлећег гаса. Преношење радне снаге аомоЛу електрицитета. Ако се с електричном струјом може ма како слаб и незнатан механички рад извршити, онда је у начелу

решено питање о преношењу тога рада ма на коју даљину. С тога најпре да се запитамо : мозке ли се електрицитетом произвести ма какав механичан рад, другим речима, може ли се електрицитет претворити у радну снагу, у механички рад? Може, а ево како. Омотајмо електричну спроводну жицу око парчета меканог гвожђа п пропустнмо кроз њу електричиу струју ; чим струја прође кроз жицу , знамо да је то мекано гвожђе већ намагнетисано ; оно је електромагнет. Ако се на неколико сантиметара даљине мете друго лакше парче гвожђа, онда ће га електромагнет прпвући к себи. С тим је већ извршен известан механички рад. Јер кад се ма којом снагом то парче гвожђа са једног места препесе на друго, онда је у исти мах извршен неки механички рад и утрошена је нека извесна радиа снага. Ако смо ми самн то парче гвожђа пренели, онда смо мн утрошили на то известан део^наше мишићке радне спаге. Пошто је на овом месту то парче гвожђа привукао електромагнет, а он је опет постао у след електричне струје, то је дакле електрнчна струја посредним путем пренела то парче гвожђа ; она је извршила известан механнчки рад. Ето на тај начин је решено питање о претварању електрццитета у механички рад. Ако струју што обилази електромагнет прекинемо, одмах ће престати и привлачна снага електромагнета и тако ће оно парче гвожђа што је до мало час било прилеиљено за њ отпасти. Кад поново пропустимо струју, електромагнет добија опет своју снагу, привлачи себи оно иарче гвожђа, отпушта га и опег привлачи, кад струју поново прекинемо и опет наставимо. У место оног нарчета гвожђа, што га привлачи и испушта електромагнет, ми можемо узета какву гвоздену иолугу која ће својим примицањем и одмицањем од електромагнета, на другом крају окретатн некакав точак пли што друго, дакле производнти непрекидан механичан рад догод буде струја трајала, (т. ј. док се буде настављала п прекидала). Таква једна снрава, код које струја производи непресгано кретање, обртање, зове се електрични мотор. Дакле, ти електрични мотори нису ништа друго до справе у којима се електрвцитет цретвара у механички рад, у радну снагу. По себи се разуме да електромагнет у тим електромоторима није само један, него их се узме више и да им је облик такав како ће са што мањом електричном снагом радити ; основа пак остаје иста: електромагнет час привлачи а час испушта (одбија) извесну наираву од гвожђа и тиме производи окретање. Истина покушаји у том ногледу чињени су доста рано. Тако неки Салватор дел Негро из Падове направио је један мотор још 1831. године. Али правп