Prosvetni glasnik

ЕЛЕКТРИЦИТЕТ И

Н.ЕГОВА ПРИМЕНА

електромотор, који засдужује то име, направио је Фроман 1845. године, који је био нзложен у историјском прегледу електричиих справа. И он се оснива на привлачењу и исиуштању електромагнета, само што је у свом мотору узео Фроман шест електромагнета л поређао их зракасто. Између њих окреће се један точак на коме има шест комада гвожђа које привлаче електромагнети. Кад се струја пусти, електромагнети привуку сваки по један комад што је на точку и твме точак покрену, н» у исти мах се струја прекине и точак већ прекинут сам се окре^е. Но да не би престао, опет се струја проиусти која, точку да нове снаге и тако непрестано. Тај Фроманов мотор је врло мали. С тога је он покушао да наирави електромотор који ће да да мало већу снагу, и испало му је за руком да направа толики који је давао четвртину коњске снаге. Истина да је тако добијена снага коштала врло скупо, али се за цену нпје ни нитало, већ само да се нађе начин остварења на ма колико то коштало Фроманов мотор који је давао четвртпну коњске снаге тежио је 500 килограма. Данас се с мотором од толике исте тежине може добити четири до нет коњских снага. После тог Фромановог мотора наилазимо још на више врста електромотора, али ни један од њих није имао никакне практичне вредности. Први електромотор који се корисно могао употребити и ван физнчких кабинета јесте мотор Деаре-ов. Тај мотор ми смо споменулп завршујући преглед електродинамичких машина и видели смо да он није ништа друго до веома смањен Симеисов калем, намештен између кракова једног потковичастог перманентног магнета. Окретање у том мотору постаје тиме што се сам Сименсов калем почне окретати, кад у њ дође сгруја, и то ево како : Жица у Сименсовом калему омотана је као што знамо око меканог гвожђа које пзгледа у пресеку као двогубо писме Т. Кад струја дође у жицу, мекано гвожђе се намагнетише на једној страни северно а на другој јужно, па како је између кракова перманентног магнета, то северни пол електромагнета приближава се јужном полу перманентног магнета, а јужни пол електромагнета иде северном полу перма-

нентног. Усљед тога се калем окреће. Кад се струја прекине, онда електромагнет изгуби привлачну моћ, али услед инерције задржава и даље обртање, док се сгруја поново пусти, те то обртање још ојача и убрза и т. д. Ма да су мотори Дипре-ови одређени да дају слабе снаге, опет и међу њама има мало већих и мањих. Средње величине мотор има перманентан магнет од 1700 грама, а ка Јем што се окреће од 400 грама. Целокупна тежина целог мотора с осталим нужним домецима износп једва четири кнлограма. Калем се окреће с врло великом брзином ; осам Бунзенових елемзната окрену га три хиљаде пута у мннуту и онда развија снагу од 2 - о килограмметра. Труве је у неколико изменио Депре-ов мотор, алп је и његова практична вредност толика иста као и код Депре-а. Но сви ти мотори су мали и могу се употребити за преношење мањнх радова; за већу примену они нису. Али, кад се хоће да пренесе снага од више парних коња јачане, озда се и не узимљу нарочити мотори, него обичне електродимамичке машине с којима смо се ми већ добро унознали. Код тих малих мотора видели смо да прави претварач електрицитета у радну снагу није нако други до електромагнет. Па како и електродиеамичке машине, нарочито она врста њихова што се зову „динамоелектричне" машине, нису ништа друго до један велики електромагнет. то је очевидно да ће се и оне понашати онако исто као и ти мали електромотори. Јер електродинамичке машине својим окретањем дају електричну струју; и обратно, ако се у њих доведе већ готова струја, оне &е се окретати. Окретање услед струје бива по оном истом закону, као што је и струја постајала услед окретања. У првом случају механички рад (обртање машина помоћу паре или чега другог), претвара се у електрицитет; у другом бива обратна радња: електрицитег се претвара у механичан рад (у обртање). Пошто динамоелектрпчне машнне врше ту двојаку радњу, с тога се оне зову још и аовратне или реверзивне машине, а то исто вреди и за магнето-електричне машине. (НАСТАВИЋЕ СЕ)