Prosvetni glasnik

238

записник главног просветног савета

реду пољопривредника, него су махом били људи из реда свештеничког, учитељског и других занимања. Иста та појава јавља се и код иас Срба. Можда ће ми се замерити да сам изашао из колосека објективнос.ти, ако на овом месту изјавим, да што је патер д-р ТБерзон у Немаца, то је Јован Живановић проФесор карлов. гимвазије у нас Срба, човек са пространим теориским и практичким знањем пчеларским, усталашни поборник рационалног система пчеларења са помичним саћем. Њему се веома. приближује г. Анта Алексић инжењер, који се и на овој бранши одликује, да научне истине и своја аскуства систематски а опет популарно претстави. Па и радови осталих сарадника „Пчелиних" одликују се поучношћу, нуноћом и простим исказивањем. Узимајући у обзир одабрану садржину, тенденцију и леп слог, који провејава кроз свеколику садржину часогшса „Пчеле", мишљења сам, да овај часопис иотп\-но заслужује, да се, у ирвом реду, у што већем броју разда као награда ђацима богословије и учитељских школа, не искључујући вишу женску школу; за тим да се по један иримерак набави за књижнице свих основних и средњих школа. Стављајући се и даље на услузи Савету, имам част уверити га и овом приликом о одличном поштовању. 8 Маја 1884 год., У Београду. Понизав јтаја у. уодорови-к. чинов. мин. Финанцијех. иредавач нољопривреде Уевајајући мишљење г. Тодоровића, Савет је одлучио, да се часоиис „Пчела" за 1883. годину може откупити за иоклањање ученицима ередњих и виших школа, а и да се може пропоручити општииама за књижииде основних школа. Што се цене тиче. да се откупи по 2'| 2 дин. комад. V Прочитан је решерат г. Дим. ЈовановиИа, проФееора, о књизи Јоксима Марковића, учитеља: „Животописи најновије Орпске историје".

Главном Просветном Савету. Прегледао сам по жељи Главног Просветног Савета „Животописе најновије срнске историје," књигу г. Јоксима Марковића, учитеља, и част ми је да овде поднесем о томе своје разлоге. У овој књижици од 7 штампаних табака има 25 биограФија знатних војсковођа и држ,авника новије наше историје. Животописи су заступљени по окрузима. Крајеви југоисточне Србије немају својих претставника, ваљда с тога што се ова књига нојави у једно исто време. са. „Краљевином Србијом", другим делом признатог и ува.жепог писца „Кнежевине Србије", којим се г. Марковић није ни могао користовати. Према обележеној цељи у пристуиу, писац је више иажње поклањао школској ногреби, но строгим прописима кронолошког реда. Из тих разлога он је избегавао често помињати време догађајима, нарочито дане рођења и смрти. Кад би г. Марковић доследан остао томе свом задатку, не бих му замерао, као што сад чиним, баца,јући кривицу више на случај, но на одређену намеру. Није потребео да говорим о грађи. Она је собом и именом ауктора, г. Милићевића, давно стекла научну цену. Само бих коју рекао о начину иримене. Писац је у опште гледао да му посао буде веран оригиналу, у колико допушта моћ сватања оних којима га је наменио; али је и поред тога било на неколиким местима сигурно и нехотичних погрешака. Г. Марковић узима време владавине кнеза Милана Обреновића II од 25 и 26 дана, противно белешци г. Милићевића и утврђеним назорима историје. Говорећи о војној спреми друге владе кнеза Михаила, писац вели да је он 1867 год. само поискао градове и султан му их дао „без капи крви", а не помиње напоре кнежеве и народне о бомбардању и после, нити оне претходне тешке односе с портом. Кнез Михаило погинуо је 1868, а не 1869 како г. Марковић уверава.