Prosvetni glasnik

В А С II И Т А Њ Е

КАО НАУКА

103

други. Исто тако, ако је онај наиор за Еа ЈКН.у воћи, него што је драж, коју предјет даје, онда и пажља одмах одабави и попуети. Овако стање ствари управо и није неловољно за сазнавање, јер много што шта џ цосматрамо само због оног задовољства, Т е се тако пепрестаном радњом добијају јноги променљиви погледи, а теа?.ња за уз(јуђењем подстиче нас, да ноново разматрамо спољни свет. Шта више, и само интензивно узбуђење, па било нријатно или непријатно, већ је по себи једна снага. Она не иостаје услед каквих примамљивих надражаја, него услед наглог потреса уједан лах изазива пажњу. ИндиФерентне, иа чак н непријатне ствари, заиамте се само услед јаког потреса, који оне проузрокују у духу. Стара је изрека, да је чуђењз или изненађење иочетак ФилосоФије. Под чуђењем може се много којешта разумети, али је свакојако истина, да је један његов део потрес простим изненађењем или задивљењем, и не узимајући у рачун оно задовољство. које је с њиме свезано. Ако је потрес непријатан, онда се дух ставља у одбранбено стање, он одмах тражи што год пријатно или нешто чиме ће моћи тај потрес убдажити, али утисак је већ произведен, и тиме је стечен један део знања. Пре него што пређем да објашњавам, како дух помоћу оних искустава, која му дају утиске о пријатноме, непријатноме и интензивноме, прелази и на оне ствари, које су ио себи индиФерентне и без укуса, из којих се већи део нашег сазнања састоји, м °рам нропратити активну страну до оне исте тачке као и страну пасивног рецептивитета. Активне енергије нонајире се ослања ЈУ на оно, што-даје некедражи илипримамљивости. Но свакојако оне се не појављују услед утицаја у којима нема извесног укуса. Органи за покретање почињу, као што Јо то више пута посматрано тиме, пгго се

побудом активнога центра покрену на рад, њихова се радљивост при томе квантитативно одређује и ограничава централном енергијом. Еад се угроши она снага централне енергије, онда и рад престаје. То трошење активности свезано је са извесним задовољством, али како рад (акција) тако и задовољство, које с њим иде, одмах престаје, чим се нервна п мишићна радљивост истроши. Кретања, која се тим путем изазивају, не доносе никакве користи, сем случајно; само помоћу њих не'1е се ншад доКи до оних комбинација, које служе за какву иродуктивну цељ. Но, без сваке сумње оне припремају за такве комбинације. Ми не можемо узети да дете све своје чланове тела обилато иокреће на разноврсне начине, а да их тиме уједно не ојачава, и с друге стране њнхову способност за рад не проширује ; једном речи, да дете таким покретима не доводи своје тело до оне тачке, где се могу стварати комбинације за корисне цељи. Ја се овде нећу упуштати у испитивање и иоказивање тачних граница између инстинктивних и добијених радњи у детињем добу. Довољно је, да на овом месту изнесемо само тај Факат, да су ирве комбинације случајне. Тек доцније, пошто се сазна корист од тих комбинација продужује се тај рад свесно; и та свест о корисности и јесте узрок, што се доцније тежи да се стечене комбинације очувају, усавршавају и одржавају, те најпосле ностану стална навика и активна способност. На кратко: задовољство и савлађивање бола јесу ирни мотиви, из којих се умешноет и гиикост у телесним органима развија. Прва вежбања руку, која дете чини за добављање предмета, који дају задовољства, и отклањање оних који проузроку-ју бол, у тим радњама зачињу се први ночетци за образовање руке. За ту исту цељ служе и први иокрети главе, уста, очију, трупа и језика. и у тим првим покретима