Prosvetni glasnik

220

КАО ПАУКА

лазном облику изучавају. Ова жетода има својих вористи. По неки не унозна ни најпростије особине троугда, четвороугла, наралелограма или круга, нре него гато ночне изучавати геометрију. ■ Пето — при неговању судиље мора се строго придржавати аналитичког реда ствари. Ми морамо бити већ унознати са саставним бојама и облицима, па тек онда можемо прећи на њихове нове комбинације. Ми морамо познавати површину мермера и цилиндричан облик, па да можемо представити један мермерни цилиндар. Тако исто, ми морамо познавати шта је точак, и имати појам о злату, па тек онда можемо себи иредставити златан точак. Шесто — ми идемо од целина на појединоети; ово је велики закон за вештину у онисивању, као на пр. у геогра®ији. Ово се примењује и у историји премда у ограниченој мери. Оедмо — обично ми полазимо од телеснога нетелесноме, од Физичкога духовноме. Физички се свет понајпре разуме, али још с првог почетка ми добијамо мало нешто знања и из духовног света. Најпре обратимо пажњу на наша сопствена пријатна и непријатна оеећања, па тако после постепено учимо упознавати болове, радости и страсти и наше околине. Без ове, способности пе можемо имати ни оног најдражег литерарног интереса; она је основа за јак интерес у лектири. Таке су врсте најважнији, меродавни односи у логичком или аналитичком реду. Кад би се могло са свим тачно по њима радити, онда би и ток у целом васпитању био тиме јасно обележен. Међу тим, у самој ствари стоји много друкчије. — Многе препреке сгоје на путу, те ми не можемо да следујемо оном логичком или аналитичком реду, па с тога ће добро бити да те препоне објасн *мо, како би их ее могли клонити или, ако је могуће, и савдадати их.

Да бисмо тај пут боље обележили, морамо неколико случајева изнети, у којима није безусловно нужно држати се поступности. 1) Ире свега, мора се дати места за опстанак корелативности (узајмноети). Корелативности морају се уједно схватити, па и ако једно мора претходити другом, опет се утисак, који хоћемо да произведемо, неће моћи ире добити док се обадвоје нотпуно не разуме. Најјачи је доказ за ово корелативни (узајамни) однос општега према појединоме. Једно се мора пре схватити, али прави смисао разумеће се тек онда, по што се и оно друго усвоји, и споји са првим. Оаште се не може разумети без аоједипога, а аоједино оает није ништа док се отуда не извуче оиште. У опште се узима, да поједино мора претходити општем; ади то није баш безусдовно нужно, и онште може се најпре дати и дотде одржавати, тако рећи, у дебдењу, док се не даду и ноједипости. Ред не зависи од коредативних односа, јер ни један израз није разумљив без другога. Омисао лежи у узајамној свези двају Фактора. Истина је, да дух мора најпре у неколико бити упознат са конкретним стварима, па тек онда се може дићи у виши регион општега и апстрактнога. Ади ни у једном сестадијуму несхваћају ствари као поједини моменти, који снадају под неки општи закон или неку представу. Оне се најире схваћају на неки други начин, а по том за ово ново ехваћање мора бити н нарочитог упућивања. Дете познаје вештину, али не као један пример опште тежишне снаге; оно у томе не види нити допире до Њутоновог закона. Кад се овај закон учи, онда се морају навести како иоједини сдучајеви, тако и општи израз, иа тек кад се то обоје згодно споји, видеће се закон тежине. Али, није баш свакад одређено, да ли треба најпре навести примере или ®ор-