Prosvetni glasnik

252

КАРАКТЕРНЕ СЛИКТС

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

гла збунити ни исмевања ни претње. Тако дође он у Кииар н на посдетку у Палестину. Како му је лупадо срце, кад је ступио на свето земљигате ! Са свим нливајући у ускићењу продужи он нешке путовање у Јерусалим. Еад угледа варош јурнуше му сузе од радости. Место распећа и сарањивања Сиаситељева не хте оставити ни једног дана и клечећи грљагае непрестано освећену земљу. На жалост његово ускићење брзо се угаси. Тек гато је изигаао иа глас да ће обраћати невернике уПалестини, акалуђери ®ранцишканског манастира нападоше на њега. Старешина га нападе без околигаења, као просјака са Маслинове Горе, и силом га одвуче на лађу, која се у Венецију враћала. После трудног пептачења од Бенеције до Ђенове оде он опет у своје отачаство Шпанију и срећно дође у пристаниште Варселоне. 4. Шта сада да се започне, кад је план за проповедање несрећно иснао ? У њемује још пламтила жеља да се прослави. Но како? Ако би основао један орден? Али за то не беше довољно само светињиштво. Да би могао владати над другим људима, морао је од њих у свему разумнији бити. Дакле знање, знање се морало најпре задобити. Али у 33 години почињати јога са латинском граматиком — морало је једном ватреном духу удвојено теже бити. Он се мучио преко сваке мере, умирао је од страха да неће моћи нигата упамтити, и молио је учитеља да му помогне и олакша. Свакп дан молио се матери божјој да му памћење ојача, да може латински учити. Кад је после дугог напрезања мислио да је способан, да може разумети предавања на Француском језику оде он на универзитет у Алкалу. Али његова зла срећа и овде га је гонила. Тек гато је почео да проповеда била је таква навала, да му је инквизиција, из страха од нових нроповеди, забранила да проповеда. Незадовољан овим оде он у Са-

ламанку. Овде му пије игало нигата боље. Због његових сањарија бацигае га у тамницу и нодвргогае га испиту. Његови одговори показивали су голему даровитост и оштроумност. Сви су му се дивили, али му забранигае проноведање. У највећој срдњи регаи се да иде у Париз, где се о инквизицији није нигата знало. У Фебруару 1529 године дође он у главну варога Француске. Четири године борио се он овде у беди и оскудици. Са прекомерним трудом слугаао је овде ®илосо®ска и теологака предавања славних учитеља. Но увек је био изванредан утисак, који је на своју околину учинити знао. У Паризу је својим говорима брзо задобио толико погатовалаца, да је привукао на се пажњу Сорбоне (највиши духовни колегијум у Паризу). Он је за своја мишљења позват на одговор, али овај пут он се јасно и достојанствено оправдао, те је био ослобођен. У Паризу је сазрео нлан, који је одавно у срцу носио, да оснује један орден. И ако му целина његовог плана не беше са свим јасна, опет је у напред задобијао свакога за ново друштво. Први његови нриврженици били су пет Шпанаца п један Савојанац. Ове је заклео (15. Августа 1534) на освећеној наФори, да ће се по свргаеним теологаким (богословским) наукама одрећн свих светских ствари и с њим најнре у Рим а за тим у Палестину ићи. Али по гато је он желео да јога једном види своју отаџбину, остави он своје пријатеље у нролеће 1535, и уговори с њима да се у Венецији онет нађу. 5. Дојало је отпутовао у Шпанију као и раније, пегаке и аџијски. Сад су га познавали свуда и потптовали га као свеца. Његови сродници наговаралп су га да остане код њих но узалуд. Он оде у Ђенову, а, одатле пешке у Венецпју, и овде је својим проповедима и својом уздржљивошћу заслужио једно име, које су му његови пријатељи нри-