Prosvetni glasnik

2 08

БУЏР.ТСКА ДЕСАТЛ ЛУСТРИ./СКОГ МШШСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ И ЦРКВЕ1ШХ ПОСДОВА

у руке књиге које иису за љих, а да у таком сдучају старешина школе не чини што му дужност надаже? Мени то изгледа врдо чудновато. Ја морам настојавати да наставници одговарају за сваку књигу ма од куд она дошда у шкоду, јер наставници зову се васнитачи дечији. У овоме смисду може се рећи да има и духовне хране ФадзиФиковане, као што има таке и за тедесно здравље човеково. Г. посданик је нарочито истакао један сдучај о коме је у буџетском одбору бидо доста разговора, а то је забрана књиге која носи насдов: „Велики бојеви немачког народа". Он је се у одбору задовољио мојим објашњењем, али му се чудновато чинило, што да се немачкој омдадини у Аусгрији не да у руке та књига једино с тога шго се један дечко читањем те књиге толико занео да је у узбуђењу нзговорио речи које су га доведе у сукоб са судом. Г. посланик као да превиђа да има пуно књига, да има читава дитература — и мени је мидо што је има у којој се ни о чему другом и не говори него баш о великим јуначким дедими немачког народа у 1870. години, на мисдим, ако се ова књижица и укдони из наше бибдиотеке школске, да ће остати још доста и доста дела из којих ће се немачка омладина учити да нозна јуначка дела немачког народа. Овим књигама ја нећу бити на нуту,када се слажу са задатком школе, само што тај задатак ја крстим друкчије, а не онако као што чини г. посданик, којп је тражио слободну школу немачку. Господо! Ја знам само за једну школу у нашој држави, а то је аустријска школа. Моје је убеђење да школа у нас у Аустрији мора бити така да подједнако буде прпступачна сваком грађанину њеном. Ја знам само за , таку школу, и кад бих нешто имао власги, да је друкчије уређујем, ја је инкад не бих уређивао онако као што жеди иосданик г. Фус. Шта више ја мислнм, да шкода мора строго иазити на то да никад не буде, по свом основном значају, уређева искључиво само онако како жели ма која политичка странка у земљи, а најмање ,аа сме бити удешена онако како се данас чудо у овом дому. Но моме схватању, аустријској школи није задатак само то да образовање и васиитање унесе у најшире сдојеве становништва, нити

јој је задаћа само то да се у њој развнја свака од тодиких народности које живе у нашој отаџбнни и да се у шкоди предаје језиком сваке народности, — не, аустријска школа има још један светп задатак, а тај се зове: да у омладине што се учи негује патриотско осећање, да у омладине развија онај аустријски патриотизам, који није изневерио ни један народ ни у лепим ни у тешким данима отаџбине. Господо! У саветској соби бечкога свеучилишта стоји исписана једпа изрека, изрека која треба да је вазда пред очима свима који се баве образовањем или васпитавањем и она гласи: „\Н;ае 1ашра(Ја 1гас1ип1". („Светилима живота нека се деца уче"). Да, у школи треба омладнна из уста наставникових да чује за светила живота, из њикових руку да прима буктиње знања што ће да им светле целог живота. Да Бог да, да те буктиње вазда јасно светле у нашој драгој отаџбини; да Бог да да не само умове обасјавају, него да и срца загревају те да тако достигнемо цељ сваке наставе и сваког васпитања: да будемо добри Аустријанци, паметни, ваљани и иоштени људи". У седници од 19. Марта добио је опет реч посланик Фус зарад стварне исправке. Том је приликом казао, да је онда кад је говорио о књизи: „Велики бојеви немачког народа" анедовао на учитеље да се не даду завести, те да, због забране која је издата, избацују из шкода и друге књиге те врсте а није мисдио да се користи својим ненрикосновеним правом носланичким те да дражи учитеље да дају деци у руке и таке књиге које су забрањене. Даље је приметио, да он није правио разлику између слободне нема 1ке и аустријске школе ; но мора да примети да у ствари, позаконимадржавним, у Аустрији нема аустријске школе, већ има школа чешких, пољских и т. д., а он је са свога гледишта говорио о немачкој школи, не доводећи је у противност с аустрпјском школом. — 0стале иснравке говорникове више су полемичне природе и ми их ирелазимо ћутке. Имамо овде додати још само то да и министар иросвете пије с одговором својим остао дужан посланику на његове исправке.