Prosvetni glasnik

590

ИСТОРИК СРПСКИ

Тада не беше православне богословнје пигде блиЈке до Кијева, а да се тамо дође, требало је и доста труда и доста трогака и много друго. Али Рајић, — жудан науке, ништа није на то гледао. Није он мислио ни коме ће ни са чим ће , већ путннчку торбу на леђа, па заине иешке, те чак у Кијево. — У Кијеву је учио три године, а четврте године оде у Москву, где доврши своје богословеко школовање. Спреман тако из свију ондашњих наука, Рајић се врати из Русије у своју отаџбину, да њој користи оним знањем, које се могло захтевати од образованог човека, као што је он био. Целим путем, од Москве до Карловаца, Рајић беше одушевљен најбољим иадама. Он је мислио, да ће га његови суграђани , а парочито духовници, једва дочекати и, према његовој научној сиреми, дати му посао, којим бн био од користи и себи и своме народу: али се у томе љуто преварпо. Дочекали су га врло хладио — а и прилике беху такве — и не само да нису дали места његовој научној спреми, вредноћи и родољубљу, него су га иоједипи завидљивци чак и исмевали и творили му пакости. Увређен оваквим поступцима својих суграђана, Рајић с највећим болом осгави своје родио место, Карловце, и врати се у Кијево. — Усамљен у туђини и удаљен од свога завичаја, Рајић је ипак размишљао којим би иачипом могао користити своме народу. Он је знао, да увреда од појединаца није увреда од народа, да су његовом пароду потребни образовани радници и да је дужаи користити пароду, из кога је нонпкао. Тада се у њему зачне срећна мисао, да наиише историју Југо-Словена, а нарочито да у њој изнесе „из таме заборава"

дела свога народа, која ће бити учитељ и водиља потоњим нараштајима. Вредни радник овај био је потпуно свестан свога посла и потиуно је схватио важност његову. Ои је знао, да оснм воље и заузимљивости треба и дубоко познавање предмега, који се мисли обрађивати. Да би могао нанисати исторнју свога народа, требало му је прикупити грађу за њу. За то се Рајпћ, у друшгву са ђаконом Дамаскином, крене 1758. године из Русије, преко Цариграда, у Св. Гору, зпајући да се у библиотеци тамошњег српског манастира Хилендара налази богата збирка српских и других рукописа, и да ће ту наћи доста грађе за иисање српске исгорије. Али ни овде није прошао онако, како се надао. Светогорски калуђери, не гледајући на његову тако похвалну жељу и на толики труд његов, које из незнања, које из неиоверења, јер није имао никакве нреноруке од световне илп духовне власти, — нису му дали, да се слободио користи пародном (манастирском) библиотеком. Ну при свем том Рајића некако послужисрећа, те из Даниловог и других рукописаиспише нешто, што му је требало за историју. Из Св. Горе крепе се пешке у своју постојбину. Уз пут походи Високе Дечане, и после дугог и тешког путовања, борећи се с разним незгодама, стигне, преко Београда, у Карловце исте 1758.године. Пошто је тако, обишавши мпоге српске манастире, прочигао и ирикунио све, што је у опо време из историје било иозпато и што му је до руку могло доћи, Рајић нродужи рад па свом огромном делу: „Исторја разннхЂ славенскихт. народовх, наипаче же Болгарг, Хорватов'Б и Сербов^", које је почео радитн 1757. године, а довршио у Новом Саду 1768. годиме, и шгамиао га у Бечу 1794.—95. године, и