Prosvetni glasnik

597

у ком за све то време , докле га није штампао, иије нишга поирављао. Дошавши у Карловце, постане учитељ у опој истој школи , у којој је и сам у детнњству иаучио писати и читати. Оп није био задовољан старим иачином нредавпња: за то га измени, и Часловду, који се тада учпо, дода и пеке друге корисие књижице. Али ни овде није Ра,јић дуго остао. Насртања и иакости рђавих људи учине, те он остави Карловце и оде у Темишвар, где га владика Вићентије Видак једва дочека и да му дасирема неколико младића за свештенике. По том, на иозив бачког епискоиа Мојсија Путника, оде у Нови Сад, где иостане проФесор богословије, те је н ту такође сиремао младиће за чин свештенички. Владика Путиик пазио га је као свога сина, а Рајић је оиет са своје стране потпуно одговарао дужности, која му је била новерена. Својим знањем, трудом и нримерним животом Рајић је учинио, те је бачка енископија сасвога свештенствабила нагласу, који Је трајао све дотле, док се богословија за сремску и бачку епархију не пренесе у Карловце. Ова разна учитељска места заузимао је Рајпћ све до 1772. године, а тада зажели покалуђерити се, јамачно у пади, да ће тим иачипом избећи злобна и пакосна гоњења својих непријатеља, и да ће под камилавком, а у тишипи манастирској, паћи оно сиокојство, за којим је вечито жудео, а које је било јако потребно његовом трз г дном књижевном раду, алн је и у томе био худе среће: јер је тек тамо наишао иа такве злобе и пакости, каквим се најмање могао надати, и које не би требало да су својствене манастирској, по Христу браћи. Жеља Рајићева да се покалуђери буде му испуњена. Владика Путник постриже

га сам својом руком за монаха у мапастиру Ковиљу 12. Маја 1772. годипе, а тога истог дана на служби и зађакони, па се после ручка врате у Иови Сад, а сутра-дан, у недељу, владика произведе Рајића за свештеника у 46. му годинк живота. Те исте године, на молбу ковил>ских калуђера, Рајић буде иостављен за настојника манастира Ковиља и нроизведен за архимандрита. Око тога паглог унапређења Рајићевог заподене се велика раснра између владике Путшша и карлоиачког митрополита Јована Ђорђевића. Митрополит Ђорђевић, не гледајући на Рајићев рад и одличну снрему, био је противан том његовом наглом унанређењу, па је за то тражио од владике Путника, да Рајића разреши архимандритског чина и да му одузме златни крст, а овај нити је хтео нити је пак могао тако што учинити. За то се међу њима ова распра толико раепали и узме маха, да је ишла и до самог цара. А они исти калуђери, који су Рајнћа тражили од владике Путника за свога настојника, нодбадани митрополитомЂорђевићем,тако су га кињили и мучили, да је грозно и причати, па су чак нодло и одрицали, да су га тражили за настојника манастирског. На скоро за тим митрополит г Ворђевић полуди и умре, те се тако његовом смрћу учипи крај овој грозној и злобној расири, а племенити Рајић и шишатовички архимандрит испратили су овог свог пајвећег гонитеља до „ вечне куће." После тога нровео је Рајић скоро тридесет година у тишини манастирској, пеуморно радећи на књижевности и просвети народној. Овај вредни трудбеник проводио је ио иетнаест и више часова дневно, нишући и читајући, а остало време служило му је за одмор и молитву. Па ипак и при овако трудном и корисном раду на народној просвети нису 77*