Prosvetni glasnik

598

Рајића остављала на мнру нека његова по Хрисч}' браћа, — ти ироиоведиици благе науке Христове, већ су га на сваком кораку кињили и мучили, тако, да је на послетку овај врли син свога народа и верпи слуга светог олтара био припуђен, да оде лично митрополиту Стратимировићу, да нротужн код њега на овако нечсвечна насртања своје манастирске браће, врати му архимандриски крст и каже да му је већ дотужало — и да мора у свет бежати. Рајић, као што је био човек необичне вредноће и стрпљења, тако је исто био и необичпе скромиости. Светски сјај пије код њега нмао никакве вредиости, он га је ирезирао, а то се види из тога, што му је аетнаест аута нуђена владичапска митра, и он је свагда одбијао. Он је знао, да ће то на њега навући још већу мржњу његових ненријатеља, и да се права и истипска слава не састоји у великим и сјајним иоложајима, којн су нривремени — пролазни, већ у корисном раду за сво.ј народ и човечаиство. Савладан већ бременом старости, а изнурен дугим и тешким радом , Рајић је оне године, кад ће умрети, иочео куњати још с јесени, и већ се видело да му је скоро крај животу, а он је сач то најбоље увиђао. Баш у очи саме смрти, он се обуче у чисто, посмртно одело, уиали воштанице и натакне петрахиљ, па се у својој ћелији номоли Богу, отпева тихо, старачки оне тужне и дирљиве посмртне песме, очита посмртпо, свештеничко јеванђеље, измири се са својом манастирском браћом и нареди им, шта ће после његове смрти радити, на онда, осетивши да му се већ прибира у иодгрлац душа, легне онако обучен у ностељу и заспи лаким сном. који на скоро за тим пређе и у „вечни спнак."

Тако иснусти своју племениту и родољубиву душу, 11. Децембра 1801. године, у 76-тој години старости, овај врли Србип, који би, по начииу свога живота, могао заиста праведно с несником узвикпути: „У свету, брале, нема љубави!" Оневали су га: митрополит Стратимировић, његов ученик, архимандриг крушедолски Гедеон Нетровић и бачки владика Јован Јовановић, с многим свештеницима и ђаконима, и сахранили га у манастиру Ковиљу ниже леве иевнице, Смрт Рајићеву огласио је митронолит Стратимировић, својим расиисом од 18. Децембра 1801. године, као велики губитак за српски народ и нобројао у главпом његове заслуге на нољу просвете и књижевности српске. II. Кад иоторија заузме међу паукама оно меото, које јој ћо вреднооти прииада, и као такова овлада светом; — ностаће земаљских „идода." Пошто сам описао у главнијим цртама живот Рајићев, сад да пређем на његову историјску радњу. Али нре но што иочнем говорити о самој историјској радњи Рајићевој, мислим да неће бити с горега, ако се у неколико дотакнем и остале његове књижевне радње, у којој је он такође много привредио. Целокуипа књижевна радња Рајићева може се у главном иоделити на три дела: I. Песме — поезија; II. Школска и црквена — богословска — књижевиост; и III. Најзнатпији део његове књижевне радње , где је највише успео и који ће овде иарочито бити предмет говора, историјска радња његова. I. Песме. — Песме Рајићеве немају готово пикакве песничке вредности, изузимајући најбол.п спев његов: „Бој змаја