Prosvetni glasnik

704

НАУКЛ II НАСТАВА

московсепм школама јако пате. Застој тај у Москви ја тумачим тим, штојеМосква трошила од 1876. 1879. огромне новце на добровољце, рат и рањенике, и тим, што у московској онштини нпсу седелп људи, који би стајали на тако високом ступњу образовања, као у Петрограду, бар пре пет година. Како је у Петрограду и у Москви, тако је скоро н у свима градовима Русије. Општине отварају непрестано школе, и увек нх треба све више и више. Скоро у свима градовима нма известан број деце, којој су школска врата затворена, јер нема толико места. Што више школа, тим в ше деце, која хоће у школу. Градови уииђају ту преку потребу, па увек, кад треба забележитн каквим спомеником важаи некп догађај у руском државном или културном животу, — подижу живе споменике, основне школе, које носе име онога, коме су у почаст подигнуте. Ну градови пе шире просвету само помоћу школа. , Да здравствуегв солнце, да скроетсл твма!" вели Иушкин. Радећи под том девизом свога највећег песника, уноси руска пнтелигенција буктињу просвете у најдубље слојеве градскога пролетаријата, да се може на жару њеном огрејати и онај, који не зна читати и опај, који не може да дође до књиге — сиромах, којп иде у крчму, јер нема куда, на тамо утуче сву своју зараду. За ту сиротпњу нриређује пнтелнгенцнја, под надзором државннм, јавна читања за народ („публпчннд чтенЈа длл народа") на основу закона од 24. децембра 1876., изданог и иотврђеног царем Александром II. По закону том, приватна лпца плн поједпна друштва могу добити, у свима губернијалпим градовима, Ј ) одобрење од окружног школског куратора, да, под надзором оближњег директора народних школа, приређују о свом трошку читања за народ. Читати сме се народу само оно, што је одобрио учепи одбор министарства просвете, или св. синод, и то без сваких измена или донуна; читатн могу свештенпци и учитељп, а и приватна, «благонадеждна" лпца, ако се сагласи на то директор нар. школа и губернатор. Читања могу се држати у школама, државним и јавним здањима; у Фабрикама пак и слпчним заводима „ отнгодб " не допушта се (за то се тамо држе незванична читања). Ко је био у Русији, ко је видео ону љуту зпму и оне гомиле пијаних људи, што излазе нз „кабака" (крчма) и падају по хладним улицама петроградским, — тај ће моћи оценити, од какве су огромне корпсги јавпа читања за народ. Варошка сиротиња ради шест дана као мрав, а седми дан ') Сад већ читају и по селима.

све нропије, што је зарадила. Недељом после подне нема она куда да иде на другу страну, већ у кабак. Тамо су ншли њени оцеви, тамо су оставила читава поколења и новце и снагу и срећу и здравље у ракији — па тамо оставља и она. Ето, тпм јадницима отвара интелигенција топде одаје, да им загреје тело, и чита пм, да им просвети ум и облагородп срце. Народ јурн гомилама, па п ту нема доста места, као и у школама. Оно, што не може да уђе на читања, враћа се натраг — у кабак. Јавна читања за народ показада су до данас, скоро у свима градовима Русије, ванредне резултате. Да видимо н. пр. како је у Москви. Народна чнтања постоје тамо већ 14година; приређује их засебна компспја, која се налази прп друштву за распростирање кориспих књига у народ. Читања се деле на званична и незванична. Званична читања држе се на осам разних страна Москве (у музејима, школама, народним кухињама, и у радионицама московско-рјазанске железнице). На осам тих места у току 1887.-8. год. прочитане су 163 религијозне-моралне беседе п одржано 190 светских читања, на којпма је присуствовадо 75,180 слушалаца. Незванична читања држана су у касарнамаза војнике, у болницама — за болеснике, у тамницама — за робијаше, у Фабрикама — за раденике и т. д. Таких незваничних читаоница (места где се читало) пмала је комисија 1887.-8. г. тридесет ц једну. У њпма се читало преко годпне 317 духовних беседа п 486 светских читања. Слушалаца је преко године било 137.281. Свега, дакле, приредила је комиспја за годпну дана на 39 разних места у Москви 480 духовних беседа п 676 светских читања и имала је 212,461 слушаоца. Ево, како описује Пругавин тако једно читање у Москви, на ком је он био: Приближујући се, око пет сахати, политехничком музеју (где се држало читање), још из далека опазнх гомилу народа од неколико стотина људи, где стоји пред вратима музеја.... Тачно у 4 и по часа врата се отворнше и гомила јурну унутра. Поче се страшно, невероватно гурање и дављење. Сваки је хтео, да буде првп; руке и лактови имали су ужасна иосла. Сачувај вас Боже, да паднете међу њих. — Што се тако гурају ? — запитах неке старије, којп мирно чекаху, док се гомида не прогура. — Боје се, да не нађу места. — То и јесте несрећа, пуштају но билетима, — по рачуну. — Вшпе комплекта не пуштају.... — А колпки је комплект ? запитах. — Не више од иет стотина.