Prosvetni glasnik

'20 КРИТИКА и

јс писац још доказао, да он не зна, ни ко је у опште и био од утецаја на наш народ у средњем веку ! (Бугарска »цивилизација« и — нашп »облици својине«! — то је, доиста и смешно и нечувено.) Међу тим, о утецају талијанске и у опште западне културе на наиге Приморје и о утецају угарске културе на посавске и подунавске крајеве — писац није рекао ни једну реч у овој расправн! И најпосле, оно, што је, у истини, било потребно за разумевање в облика својине 0 и о чем нам је писац говорио, — није онако, како је требало да буде. Узмите, на прилику, културно стање византијско у средњем веку. 0 њему је писац говорио само на неколико листиКа у својој расправи, и то тако површно, да се отуд не може добити ни најблеђа слика тога стања. На том месту писац н&м нпје казао оно, што је најпотребније: Је ли било сталежа и капвих? — Каква су им била права, дужности, терети итд. ? — Какви су били односи између њих? —Каквих је било »облика својпне«? Какво је било економско стање у опште? и т. д. Све оно, дакле, што је чинило општи дух онога времена — пнсац је и нехотице затрпао многим Фрачама и ненотребним причама. Ми у први мах нисмо могли наћи правог узрока празнини и нереду, којима се, поглавито, одликује прва половина ове књижпце. Истом после дугог пролиставања и прегледања дошли смо до уверења да је томе прави и једини узрок то, што ни сам писац о тим стварима није ништа знао! Кад је писао прву половину своје расправе, пред њиме је била само Срећковићева историја, — а та књига, признаћете, не може бити од помоћи у оваком једном раду.

Другу половину своје расправс, у којој се специјално расправља питање о »облицима својине«, поделио је писац на три дела. Први део говори о бенефицији, други о иронији, а трећи о баштини. Разговор о бенефицији захвата свега два листића у овој књижици. Саетављен је, и то невешто, у главном из онога, што су о њој говорили г. Новаковић у »Пронијарима и баштиницима« и г. Срећковић у својој Историји. И покрај тога, што је оно мало података недовољно, да читаоци добију прави појам о тој важној установи средњега века, писац је успео, те је и то развукао и замрсио, да га неће моћи ни образованији читалац разумети. У приступу к тој »расправи« писац помиње „српску бенеФицију ,) , а мало после вели, да се она јавила само као »претходник* доцнијем облику, пронији. Ово лепо

•.1ИОГРАФИЈА

показује, да иисац не зна да наш народ бениФиције у правом смислу није ни познавао. Он не зна, да је наша и византијска пронија оно што и западна бенеФиција ; да је, дакле, као што вели Успенски, — прост еквиваленат пронији ! Али и ако то стоји, писац је ипак добро урадио, што је бенеФицији дао места у својој расправи. То је била прека потреба, јер се без ње пе би могла добро разумети и оценити сама пронија То су два облика условног и привременог владања, а и једнаког политичког карактера. Осим тога, сам постанак и развитак проније пма доста слнчности с бенеФицијом, јер су Впзантију исте околности нагнале, да раздаје земље у пронију, које и Запад, да раздаје земље V бенеФицију. Према свему том, на овом је месту било потребно говорити колико је могућно опширније о бенеФицији. Али то наш писац није учинио. Он је о њој говсрио само на два листића своје књижице. Па и ту није казао оно, што је најглавније. Није нам казао: Каква је бенеФиција била у Риму до III. века? — Шта је првобитно значила ? — Ко су били ђепебсЈаН ? — Шта је изазвало постанак бенеФиције? — Чиме се она одликовала у X. веку? (ово је важно због Византије). — Какве је мене претрпела у Француској ? — Какви су били и чиме су регулис ши односи између онога што уступа бенеФицију и онога што прима ? и т. д. — Што то писац наје учинио, на треба се ни чудити. За тај посао потребно је било прочитати још коју књигу осим Срећковића Историје! У главном се може рећи, да од пишчева говора о бенефицији, где се готово редовно свака речепица почиње са: »ио свој прилици«, »не зна се», »могућно је« и т. д., — неће нико од читалаца видети никакве користи. Овако је, и покрај свих тежња да незнање своје покрије читавом парадом дела и писаца, које није ни видео — успео само да нам покаже, како мало познаје ову важну установу старога доба! Одељак о иронији (стр. 44. — 55.) испао је још по најбоље. Писац истина није знао за расправе о том питању од Успенског и Макушева, које смо раније поменули, али је инак усцео да нам — по Новаковпћу и Орећковићу (који је писао по Макушеву и Успенском) — изнесе у главном, и ако не са свим потпуну, слику овог карактерног облика имовинског у старој нашој држави. Главни недостатак овог одељка састоји се у том, што нам писац није показао: кад је код пас постала пронија и каква је разлика између наше и византијске проније? Највсћу је погрешку опет учинио писац гиме, што је