Prosvetni glasnik

81*

СИМА

себи - таленту иреклонење и удивлење, нит' се бојим и руга и хуле шкиљавости, и површногледија, јербо ми је основно начално, с мноме сушчествујуће хотјење окривљеност с некривога скинути, род свој утјешити, с осталим га светом ггак упријатељит', истину и судбе тајност из поретка происшествија, у колико је мени подало с', и другима открити; па једа се нађе још у нечи(ји)м груд ма ближњељубиво срде, те му стало буде завирит' и у срнску душу.... рану и ијесну ! в 104 ) — Прве три песме (< Срет», «Нризив» и кПобуд" јесу увод у опис сам, «као оно призив и приступ у старинском класичком епу« ; 10б ) њима претходе као мото ови стихови : „Нај Бвропо.... Радаманта рождша ! Кључе Бак !.., а решавај Минос. које, као и целу песму «Срет», лепо протумачи Сандић на поменутом месту и то овако : «На, Европо, која роди Радаманга, књигу ову Србијанку. Кључе узми Еаче, па отвори књигу ту,... а ти Миносу суди и пресуди.» У даљих седам песама ( ( (Непрекид'\ «Докази новији", «Великачка малешност", «()бзор историје Славјан'", «Честитост", «Полза Фрајкорства" и «Подстрек") прелази догађаје наше историје пре устанка Тек једанајестом песмом „Начало устанка Сербов" почиње своју «Србијанку» и то овако : »Јелшти се и кострешит' етаде Орпски народ и кнезови тога, (Бератима цара одаренп), 106 ) Против турскн(х) гнусни(х) поступака, Отимања жена и дјевица, Убијања крива и невина, Оскврњења вјере и храмова. 0 тог им почну говорит 1 наочно. 10 ') Да су свијест уцвељели ошиту, ДарпЈв људству све у најсветије, И да ј' народ осиромашио, Нејма блага, нејма ни живљења, 1 оле душе већ још да им даде. Дахије су..., ал' да и к себ' дођу !... Но бјесноћа хоће л' знати бједњу 108 ) Ил^ не страдав глупеж нризнати се ? Себи свијет створен мисли саму, И да богом бит' мож' чоек људ'ма, 104 ) 1ђ., стр. X. за 188СМ "г* ^ »Извештају новосадске тимназије 4 !06 ј које је цар обдарио бератима. 107) у очи 10ј ) У Дапичићеву Кјесшки I., има само бједвахан као ает. од биједан, и то непоуздано, само у Студићеву ре^шику. »Бедња" је само по акад. речнику име једномселу

., САРАЈЛИЈА 627

Који себе једва с' кад год сјећа, Нит' 'во с' може у зрцало игда Паметности огледати јасне. Не помаже молити се злима, Крв чоечју обикшима пити, 109 ) Но прегорјет' себе ил' опаке; Узгред патње и то Орб узиаде, Пак отпочну завјерања свуда, У наступку деветнестог' в'јека, Трећи мјесец четвртога года....® 110 ) И тако сада отпочиње Сима да описује догађаје српског устанка, а.тиме хтеде да да своме народу, Србима, оно што Омир даде Грцима својом Илијадом ; њему се чинило, да је борба око ослобођења нашега оно што и Грцима тројанска војна. Низ догађаја, еписода из те борбе не описује редом, којим се збише, већ прекоредице, онако како му текоше мисли. Тако у првој књизи описује нам: бој на Дрлупи (11. Фебруара 1804.), па на Иванковцу (крајем јула 1805.), па први поход на Ужице (о Илин дану 1805.), за тим узеће Пореча, (1806.), бој на Чучугама (о светлом уторнику 1806.), продирање к Нишу («Распростран к Нишу") и на послетку догађаје пред мишарски бој и сам мишарски бој. Друга пак књига почиње опсадом Делиграда, па прелази на рођење и живот Карађорђев пре устанка, на избор «вожда", описује «соперника вожда" Теодосија из Орашца ; говори о дахијама и доласку Гушанца на њихов позив, о стању Турака у Веограду, као и о доласку Бећир паше, прича о слању посланика у Цариград, о постанку Совета, о Петру Ичку, о доласку Мухасилову, о Конди и освојењу Београда (1806.) па о Фатими и њеној смрти (1813. год ). о узећу Шапца, Ужица, о спасу Ичкога, о српском арсеналу, о свађи у Совету, о доласку Руса и смрти Доситијевој (1811.), о освојењу Кладова; низ ових разноврсних еписода у овој књизи завршује догађајем са бадњега вечера 1812. и слањем посланика у Русију. Трећа књига такођер обилује разноврсношћу предмета. Почиње кнезом Макспмом из Старога Влаха, па прича о првом учењу «егзерцира" («Божественомоћије"), о рудокопима ; дотече се Јована Митровића Демира, Аге Бубњевића (борбес Миланом Обреновићем), «качестава" Ичкоглије, позива Грка (Мораита) на устанак; зауставља се и на Јови барјактару, 109 ) који су обикли пити крв човечију т. ј. убијати. 110 ) »Србијанка* књ. I., 80 — 81.