Prosvetni glasnik

ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈЕ

64?

своју силу ојачам, прикупио сам нешто војске, и са твојим Гермаацима пођох на Солун позват пријатељима; а ти без ратна изговора и повода с моје стране, стао си бушито, наговоривши Солупце противу мене и одазвавши Германце са бојне линије. Ако је дакле ово пријатељски, нека кажу свл овде прпсутни, ако нећеш ти казати. А кад се одатле вратих, ти посла војску на Вардар, да ми пречи ирелазак, и само што ме својеручно не предаде непријатељима; јер сп ме био до такве незгоде довео, те да нам не беше Бог преко воде руку пружио, изгинули бпсмо сви до једнога злохудо од Грка и варвара, који се ту слегоше. Ево дакле како си верно одржао заклетве — заклетве које, тако рећи, јучерањега дана беху напнсане. Па да си се задовољио бар само потајним спдеткарењем. Него се и од Апокавка даде наговорити, верујући хвалисању и измишљотинама његопим; а како се говораше, дао си се и подмитити па јавно објави рат мени, коме би до смрти био савезник и нријатељ по заклетвама које си сам напнсао. Кажеш ли ти да ниси клетвопреступник? Али сам ја сачувао она ппсма, којима сп мир и савез рушио и рат непомирљиви објављивао, н која могу показати. Ти од тога времена не смири се да ме јавно ратом гониш п тајно ми замке нлетеш. Јер кад се са Амуром вратих у Дидимотих, ти испињавајућн, наравно, обећање Апокавку, завојшги са најодабранијом твојом војском на мене и продре до Мигдоннје, кад Амур оде у Азнју. А тн се врати тек кад те нападоше изненада Турци пешаци, који се ту затекоше и чије су лађе Латини били спалилп а војску на њих послату јако оштетили. Мога сина деспота Мануила, кога сам био поставио за управитеља Бера н осталпх заузетнх варошнца, опсео сн отворено н ниси се смирио, док га ниси отерао и себи варош нотчинио, поткупив грађане. Тако исто учини и са Серезом, у нркос мојим молбама и опоменама да се држиш заклетве и да не мориш глађу варош, што сам ја, занет грађапскпм ратом,морао одсуствоватн. Затпмзавојшти на грчке области, Тесалпју и Акарнанпју, те ироузрокова ону знамениту погибију, да су Акарнанци, строго притешњени, морали трчати па обалу да постану варварима готова жртва н да моле да нх одведу У туђу земљу да робују, само да у своме завичају не скапљу од глади. А поеле смрти мога упука Ан^ела оте областн, над којпма га бејах поставио Да уцравља. Осим тога, отео си н многе вароши } Маћедонији, које беху грчке иоданпце за време полагања међусобне заклеше". „Је ли дакле, све ово израз пријатељства, верности, умерености и неграбљивости, нли сасвим

протнвно? Бар наша дела нису таква; шта више, н кад нам Амур са двадесет (и четири) хиљаде варвара дође у номоћ, готов да ти државу опустоши, ја предузех све могуће мере противу те њихове жеље, да се твојој држави нипошто не пакостн, н ако сп ми ти твојим претходнпм сплеткама тајиим, н непријатељстзом јавнпм, и овим иисмима којима ми јавн да рушиш мнр и заклетве, био дао лак изговор рата. Али сам мислно да је врло неумесно и самога себе недостојно, да се покажем иеблагодаран и неверан прнјатељима због твоје тесногрудостп н несталности, и да те сматрам као неумитна непрнјатеља због неких узрока, који би се, у последњем случају, могли и подиети." „Ето из којих назора ја ти се нисам хтео ни одупрети, и ако сам више пута могао, него сам тим пре и после заузећа Внзантије сдао депутације позивајући те на правпцу и молећи те, као пријатеља, да не газиш закдетве; а ти, место да се држиш нравице и законитости, прибегавао си варљнвнм и непојмљпвим разлозима. Ја, и ако сам заао да ме вараш, впак не хтедох да се одмах латим оружја. Не желећп да изгледа као да пз пргавости противу тебе ратујем, ја заратих оада, кад видех да се узалуд трудим, и да моје стриљење није внше великодушност и благодарност, већ управо нехатост према мојој народности и готово издајанчка аемараост; п то заратих не на твоју државу, већ да покушам задобити изгубљене вароши, због којих ми ти пребацујеш неправичност ц грабљпвост, нодобно пословици „да се допови највише жале",п иотржеш у одбрапу својих права аргуменат, да сам ја заузео већи део грчке царевине, а теби не дајем ни мало. И зато ми ти пребацујеш грабљивост! А тоје, болан, много далеко, да би се могло са нристојношћу и правицом упоредптп. Овде се не дели бугарска, пеопска или друга која држава, која није нп моја ни твоја, иего грчка царевипа, која мени припада и коју си ти приличио окрњио, па још полажеш право на захвалност што си остадо ваљда поштедео". „Једва пак да је нужпо доказивати, да сам ја Грцима владао и ире но што сам дошао на царско достојанство, јер Је у опште иозиато, да су ме при свој мојој незваничпости, у којој сам пре живео, ппак свн сматрали за грчког цара, па као такав тежио сам да очувам у целости земље мојих предходаика као неку дедовину, и по томе у праву сам повести рат протпву твоје неправичаостн и спорити најмању случајност, а камо ли онолико колико си ме већ лиашо. Мевп не држв страву само ово право, право наслеђа, него и заклетве које си ми сам положпо у времену, кад нисам нц