Prosvetni glasnik

654

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАНЕ Геолошки Анали Балканскога Полуострва. — Уређујо Ј. М, Жујовип. Кљига IV., део први. | Београд, 1892. год. Ево нам » четврте књиге „Геолошкнх Анала." Свакоме, који се за геологмју Србије ннтересује, и коме у опште просветии наиредак у Србији лежи на срцу, поздравиће радосно и ову књпгу „Анала". Заиста, она јв добит за сиромашну српску оригиналну научну литературу. А значај њеп још више искаче, кад се узме на ум, да су »Гсолошки Анали« срећни нокушај, којим се и успе.ш показати страном научном свету: 1) како је млада и мала Србија културна земља не само с тога, што кроз њу пролета железница, по и што синови њепи поред потпуно самосталнога рада на својој историји, свом језику, уређењу и т. д., могу озбиљно пригрлити општн научни природњачки покрет, ово обележје нашега века, и 2) показало се, да бар Србија и неки део околних јој земаља на Балканском Полуострву не спадају у аустриску , но у српску сФеру научних интереса. Добар покушај, кији је још уз то и срећан покушај, треба својски потпомаглти. „Геолошки Анали Балканскога Полуострва« показују очевидно сваке године напредак, и овај се напредак не огледа само у начину уређивања и количини материјала, него још и у разноврсности његовој. Уредник придобива за своју идеју сарадништво нашега одличног научника г. проФ. С. Аозачића, за тим чувенога хрватскога малаколога г. проФ. С. Брусине, па утемељача геологије Балкана, бечког геолога г. проФ. Ф. Туле, Француског геолога и петрограФа г. С. Менија и т. д. Узан круг, који је био на рођају „Геолошких Анала", и при чему се уредник ослонио само у се и у оно мало коло младих људи, махом својих ученика, које је умео спремити, прикупити око себе и одушевити, шири се сваким даном све више, тако, да се већ и код нас може с озбиљношћу помишљати на оснивање „српског природњачког друштва« с готовом (како по раду, идеји, тако и по организацији) »геолошком секцијом«. Оволико пре но што пређемо на приказ садржаја IV. књиге „Геолошких Анала«. Можда ће неком строгом пуританцу изгледати зазорно, што овако хвали и узноси »Геолошке Анале® један са-

радник њихов. Али он то чини из два разлога: 1) што је збнља уверен о великом значају и о потреби њнховој, и 2) што га вређа тај злн удес, да се у српској литератури ревносније приказује превод каквог осредњег Француског романсијера, него нојав и очевиднп напредак једног оваквог научног и патриотског предузећа, с оваквим задатком и значајем, као што су „Геолошки Ана.ш Балканскога Пол )Острва«. Па не само тс>, него је и немар публике према овом српском научном зборнику такав, да поражава. Разуме се, да „Геолошки Анали« могу имати само ужу читалачку публику. А ји шта да се речо, кад њих примају у замену за своје научне публикације сва научна јевропска друштва, којима су понуђени, а мпога их још и сама траже, док се у Србији једва продаду два три прпмерка! Остављајући ово на размишљање позванијим од себе, прелазим одмах на прави циљ свој: да изнесем садржај IV. књиге »Геолошких Анала«, која је изашла крајем августа ове године. И овај »I. део» четврте књиге .Анала" уређен је по истом плану, као и претходне јој три годишњице. То је српски део четврте књиге, дакле засебна целина; остаје још само да изађе све ово на страном тексту, што ће бити »II. део«. И у овој књизи, поред помена, којим се «Геолошки Анали Балканског Полуострва« одужују сени великог руског геограФа П. Чихачева, као радпика и на геограФији Балканског Полуострва, расподељен је материјал у нет одељака. У први одељак уврстио је уредник важније чланке сарадника „Геолошких Анала«; другим јо одељком заступљена „Хемијска Лабораторпја« Велике Школе; трећи је одељак задржан за радове, извршене у «Геолошком Заводу« Велпке Школе; у четвртом се налазе омање расправе, путне белешке, научне полемике, изводи, па и преводи изворних бележака о приходи земљишта Балканског Полуострва, а пети је посвећен рефератима о делима, расправама и белешкама, што су по разним геолошким часописима или самостално нзашли прошле године, а тичу се земљишта балканских земаља. У првом одељку имамо: 1) интересну студију д-ра С. Менија, помоћника у „Музеју за Јесгаственицу« у Паризу, о нашем јеличком метеориту, «Јелички метеорит није хомогена стена, већ прави конгломерат.... Ова околност даје му изванредан научни значај.... Пема сумње, да ће нам његова