Prosvetni glasnik

886

НАУКА II НАСТАВА

свв друге. Тај импулс може бити у некога лица више или мање погодан за друштво, у коме оно живи; може човек имати карактер, који има нешто унутрашње лепоте због оне елементарне моралности што је у њему и што се огледа у моћи потчинити живот извесној руководној мдеји, а да опет за то буде разбојник и стоји изван друштва. И обрнуто, кад је реч о целоме племену или у опште о човечанству, потребно је да у средњем његовом карактеру преоблађују социјални инстинкти , јер природни пзбор тежи да искључи све остало. Манфреди не бивају јунаци у обичном, правом животу. Данас се може са поузданошћу тврдити, да је снажна воља у исто време и добра воља; да је најбоље координирани живот најморалнији живот ; да су карактерп који су добри са естетичкога гледишта добри тако исто и са моралнога; да је, на послетку, доста створити у себи известан унутрашњи ауторитет, потчинити се каквој било руководној идеји, иа да човек постане више или мање моралан, «Сазнање је, дакле, не само производ разноструке организације, него је, с друге стране, чини простијом, и због тога је оно поникло, због тога се оно и не може ни изгубити ни при каквом даљем развићу механизма ове организације. Представите себи борбу несвесних импулса и склоности као брбу међу људима који се бију у помрчини: рађа се сунце, осветљује поље, на коме се води борба, и показавши противницима њихову снагу и узајамни положај, одједном решава, на чијој је сграни победа, тим самим убрзава решење и сиасава много силе и живота, који би узалуд пали. Ето, то се исто збива и у свести, која осветљава борбу несвесних склоности; помоћу ње можемо одједном да оценимо свакој наклоности силу, која зависи од веће или мање универзалности идеја, што их она собом нредставља ; она нас избавља од некорисне унутрашње борбе, од бесплоднога упроиагнћивања унутрашњих сила «Ако идеја не ствара силу, то је бар штеди, и не само што убрзава резултат борбе међу наклоностима, него, шта више, може и да га измени, утичући на одношај међу силама противних праваца. Утицај идеје или, говорећи језиком Физиологије, утицај пзвссне вибрације мождане садржине,

обично је сразмеран броју стања нервнога система, која се њоме изазивају. Да би, дакле, несвесно биће осешло тај утицај. потребно је да оно прође цели ред стања нервне системе, која изазива идеја. Али, кад је ту, на против, свест, цео се тај ред прође само као представа и одмах се јави утицај идеје. Ето, како свест чини да је организација простија : она резумира будуће у садањем, те то што би захтевало дугу еволуцију бива за један тренутак. Мисао је, у неку руку, конденсирана еволуција. Идеја се може разматрати као апстракт осећања, осећање — као апстракт осећаја, на послетку сам осећај — као апстракт, схема општега стања организма, животни тзиз, више или мање неодређени. «Тако, дакле, иомоћу реда наизменичних апстракција, од којих је свака, у исто време, одређивање (контуре су апстрактнога увек простије од контура конкретнога; једно према другоме стоји као скица према слици), могућан је прелаз од нростога живота без облика на најтачније израженој мисли, и при томе свака аистракција штеди силу и чини простијом унутрашњи механизам, ону, «живу и покретну цифру " која и представља живот и коју је Платон назвао «Мисао је алгебра васионска ; та је баш алгебра учинила да је могућна и најсложенија механика и дала је човеку моћ, којом он влада. Напредак се еволуције може измерити према увећавању апстрактнога на штету конкретнога. Што се више растура, губи и суптилизира конкретно, то су све правилнији алгебарски знаци, који га замењују; мисао је само скица ствари, али, усавршујући ту скицу, може се тек доћи до појма о идеалном сћеГ-сГ оеиуге, који је имала у виду природа. Свака је тачно проведена бразда у свести могућни правац кретању и раду, а у свакој је већ могућности сила. Апстрактна мисао, дакле, највиши објекат интелектуалнога образовања, може сама постати сила, и то виша, непобедна сила, ако показује прави пут за радњу. Путеви, идејама нацртани у васиони, личе на широке улице у великим градовима, кад се гледају са висине тичијега лета; на први поглед оне изгледају пусте, али очи се у брзо привикну разликовати у њима жив саобраћај; то су артерије градске, по којима се врши најживљи крвоток.