Prosvetni glasnik

'224

РАДЊА ГДАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

ред наставних предмета има"; „корисгви"; ,установлење*; ,има четворе (м. двоје) очи"; „прећићемо"; ,уједимење" ; „исчекујемо", ,рад на неговање праве народне — попударне — књижевности"; „не смемо остати само на очекивања итд. Реченице су дугачке и понављања има веома много. * Друга расправа носи наслов ,0 ширењу иисмености и образованости ународу ", написао У -4-2." Писац прво истиче оба питања, на која је минисгарство расписадо паграду, и ставља их међу најважнија питања просветна. Онда вели: „Оба ова питања могу се расправљати готово са чисто националнога гледшпта.... И она се одиста, на крају крајева, и морају расправљати и извести само с погледом на наше свеколике прплике... Али при свем том неће бити згорега, ако се овде дотакнемо и неких прилика из туђих напреднијих и просвећенпјих народа. И ако нисмо прпјатељи туђпнштине,.... опет зато не смемо игноровати всторије, учитељице рода људскога. Не треба изгубити из вида, да смо ми Србп у Краљевипи Србији близу пет векова робовали и тамновали, док су се за то време други народи.... мирно развијали и напредовали.... Сва мудрост у томе је: 1. — признати отворено, да смо ми имали један скоро мртав период времена у своме природноме развитку, и да смо за дужину тога периода изостали у напредовању од образованих народа; 2, — да не смемо игноровати тај мртви период, па јурити напред без икаква реда и рачуна, да бисмо само стекли право , да нас Европа прими у ред просвећених држава, као што смо до сада чинплн с многим установама.... и 3. — трудити се по могућности од сада, да се скрати в што брже надокнади пропало време... корпстећи се прн томе туђим искуством".... Сад се пита : „Па какво нам искуство може дати историја просвећености других напреднијих народа башу погледу решавања ових питања ?" И налази ово троје: ,1. Истинска се просвета веома полако уноси у масу народну. Сваки скок и непромишљен корак на пољу овакога рада може бити више од штете но од користи".... 2. — Најјаче средство, којпм се може утицати на напредак и просвету некога народа, то је : добро уређена основна народна школа.... и 3. Да се дигне образованост и наравственост у једноме народу, не може само школа учинити. Њој треба д,а помогну и све друге установе, које ма у ком правцу раде на шнрењу иросвете у народу." Код другога износи моћ школе Лајбницовим речима: „Дајте ми под управу све

школе једнога народа само за један век, па да вам од људи начиним анђеле, или ђаволе, ако хоћете". И ако ово није истина, опет лепо износи велику моћ школину. А школа то чини понајвише иисменошКу. За то је „у једном народу што већа писмевост неопходна потреба".... „Код просвећених народа свака ће се борба пре, и лакше, повестп и довршити пером но оружјем... Писменост је једини кључ, који нам може отворити врата прошлостп, у чијој је ризнпци наслагана свеколика тековина свих народа и свих умова човечанства"... Код трећега вели.- „Ни у једном напреднијем народу ннје школа радила усамљена на пољу народне просвете, као у нас. У свима културним народима школу помажу све културне и хумане установе...- Наша школа стоји усамљена, као оаза у пустињи, онако, како ју је држава основала. Сваки од ње тражи што више, а нико јој ништа не даје. Да није државе, наше школе не би могле ин опстати, или би се њихов број знатно умањио ... У напреднијим народима и цркве и манастири, и касарне и општине и све хумане и културне установе стоје првенствено у вези са школом... Школа је као неки стожер, око кога се ређају све остале установе.... те на тај начин од стотине руку струји покрет и напредак у народни живот". Сад прелази на наше прилике и пита се. како је код нас? Износи, како се „школа и црква, готово свуда, гледају попреко и крвавим очима, као да ничега заједничкога нема у мисији обе ове установе", Даље вели, „да би сутра сриски народ изгласао да му гиколе нису иотребне, ако бн му се само допустило да гласа сдободно...." Шта сад да се ради ? То има да се изнесе у овој расправи. Њој је смер, „да прикупи и пронађе сву латентну снагу, што беспдодно лежи ународу, и да је експлоатише до крајности, упућујући је на најкориснији рад". Предази најпре на нородично васпитање. Оно је темељ свему доцнијему. „Треба у народу створити потребе, рад којих ће он бити побуђен да се брине н о васпитању како своме тако и своје омладине... На народ, који још нема тако далеке по гледе на просвету и њену моћ, којп још не зна за оне благодети, до којих се долази само учењем, на такав народ мора се законским средствима утицати — присилити: да своју омдадину што више шкодује"... Породица .је основа државе. Добра породица, „која зна сва она добра, која дете школовањем добива, то је основно добро сваке државе".. . „Кад дете још од куће, причањем ваљаних родитеља, има узвишен појам о школи такав ће ђак у школи заиста бита прави ђак...."