Prosvetni glasnik

РАДЊА ГДАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

225

Сад прелази на школе. 3 Дижимо шкоде", п то „уређене народне шкоде"; „прибпрајмо у њих двет државе наше, загревајмо цедокупну омдадпну науком и пстпнама њеним.„Шкода је претеча сваком државном застоју као и напретку". Ваља свом снагом радпти па уређнвању п поправци њиној. Напада на састав данашњих шкодских одбора, у којима седе неписмени и они воде бригу о писменостп, н тражи, да се онп што пре замене бољима, окружним и среским. Помиње и иесирему учитељску и удара на „претоварене програме". Веди, да њпма нарочито ваља нстаћн троје: читање, иисање н рачун, кдо најиотребннје свакому. „Ми у нашој нитомој домовини имамо иодоста, па... и разнодиких шкода"... . имамо и добар закон, којн наређује се сва дорасла деца морају школовати '. . .. адн на хартпји више, но на деду". Ваља ово н вршити. Ваља и иоред знања усађпватп у мдада срца н начеда чиста морадна жнвота. Данас не даје шкода ни једно од овог двога. Ваља н мање даватн, а боље утврђпватп. И предлаже: 1. да све данашње основне шкодо, остану, с изменом нрограма; 2. да у свпма крајевима не могу бити нодједнаке, него Ои у некима преоблађивада практична страна; н 3. да се у местима, где се не би могда створптн редовна шкода, уведу повремена предавања. „Данашња основна школа даје у гдавноме.. довољну кодпчину знања и васпитања. Њен је рад ц уснех н под оваким окодностима до сад, а нрема свпма носдедњпм пзвештајнма, бно задовољавајући. Тоје доказ, да цео народ заиста није инднФерентан према школи..." Из ње да ученици иду у „продужне плн више основне шкоде с нарочитим наставницима", а оне би трајале две годиве, п то по варошпма преко целе године, а по селима само преко зиме. У њима, „као и у нпжој основној, да су у превази овп предметп: наука хршиКанса са моралним аоукама, сриски језик са иисањем, рачун, земљоиис с историјом н иевање, нарочито црквено... Уз то требало би саопштавати и све новине у занатству, прпвредп н у свему оном што је друге народе начннндо срећним н напреднпм". А где ово не би могдо, ту да се заве ДУ ,,Дворазредне" школе, у којима би се учила наука хришћанска с црквепим певањем, српски језик с писањем и рачун. Оваке школе постоје у Шведској, Швајцарској и Француској. Поред њих постоје и читаонице и књижнице, и много су учиниле за рашнрење пнсменостп. Где нп то не би могло да буде, „ту се мора прибећи повременнм п јавним предавањпма. Даље иреиоручује иутовања наставника с ученицима, као „и путовања пгосвктни глдспик 1894. г.

певачкпх и других вештачкнх друштава". Цитпра једно нисмо нз „Ке1сћ81)1аМ"-а, из којега се впдн шта у Енглеској чпне и мушки н женске за раширење пнсменостп п образованости до што већег стунња. „Овим бн се — јавним читањима разгревао науком п онај, који не зна нн чптатн ни писати, нити може доћп до читанке нп до књиге у онште. Та се „чвтања" нли јавна предавања држе и по разним преграђима у Бечу п то „нрема кдасама": једна радпичком а друга трговачком сталежу. И у Русијц их има, и „показују ванредне резудтате". У Чешкој се на њима „улева народу у душу и та околност, да само просветом могу извојевати самосталност своју, а другпм начнном тешко или никако". Још говори о еедељним и празничним школама за ночетну ппсменосг, о вечерњим, шегртским и трговачким школама, н велн, да би и оне, добро уређене, много допринеле ширењу писмености и знања". Ну, није нам ни све то довољно, „ако целокупна омладина ннје васиитана у том правцу да тежи за радом, да се навикава на посао, да уме пре свега размншљати о томе занатству и привредн, да уме премишљатн о штедњн и економском животу у опште, да уме ценити све установе, које се за њ отварају ц на које се труд и новац улаже". Сад говори о општој журби свих држава, да у сво.ј народ што пре и више рапшре писменосг и оишту образованост. Говорц о друштвима за ширење писменостп и образованости у Немачкој, Аустрији п јучерањој Вугарској. Вели, да је ваш иарод н способан за образованост п да теаш за њом, за шта наводи и неке доказе. Зато, „заводпмо п у нашему народу што внше корнсних установа покрај школа, отварајмо и потиомажимо нова п што снгурнија удружења, која ћерадити на књизи, несли, музици и др. Одгонимо што пре п што сигурније таму од нашега народа, јер ми нмамо јаку туђинску навалу п ничпм је тако сигурно не можемо одбити, пошто смо бројно мадн, до радом и напретком на просвети". У те установе писац рачуна: „ народне библиотеке и крај овнх читаонице, општинске, среске и окружне збирке свнју знаменптостп из тога краја, изложбе знаменитих радова дечијих иди људских, књижаре по селпма и мањнм ц већим градовима, оенована друштва за гаирење књига ио народу и т. д." Говори о свакој овој установн, о вредности њеној, о уређењу, о могућности отварања ц о томе, како је то у других народа, особиго у Руса. Говорн и о томе, какве треба да су те књиге, које се дају 30