Prosvetni glasnik

НАУКА П НАОТАВА

229

битан Факат, признат и утврђен самом историјом цивилизације свих народа. Ако се боље загледа у суштину постављених питања, видеће се одмах, да тежиште њихово иада баш на саму иисменост. Траже се путови како би се и у нас добило што вшпе писмених лица у земљи и како би се већ стечена и та добивена писменост очувала и проширила, прећутно признајући огромну важност писмености, као средства за дал>е образовање и усавршивање. То и јесте баш оно, што даје сву важност овим питањима и са чега им се мора приступати свом пажњом и озбиљношћу. Нека се замисли један народ, у коме нема ни једнога писменога члана ! Каква страшна слика ! А нека се замисли читав један народ, у коме нема скоро ни једног неписменога лица у земљи! (Данска, Шведска, Чешка и Холандија). Каква противност, каква разлпка прилика и односа код оба народа у свачем ! Може се слободно рећи, да ни класични ни културни народи у правом смислу ових речи, не би данас ни постојали у историји, да није било писмености. Писменост је једино средство, којим се чува сва тековина прошлих векова и нараштаја и с колена на колено предаје потоњим нараштајима. п У једноме народу што већа. иисменоит неоиходна је иотреба. ». Народ, који више троши на писменост, много ће мање — временом — имати потребе да се брине о оружју. Код просвећених народа свака ће се борба пре, а и лакше, повести и довршити пером но оружјем. — Без писмености све тековине и традиције прошлости морале би се изгубити или битно променити, као што видимо измене у усменој књижевности појединих народа. Писменост је једини кључ, који нам може отворити врата прошлости, у чијој је ризници наслагана свеколика тековина свих народа и свих умова човечанства. Писменошћу се тако исто чува сва наша садашња тековина, да бисмо је могли целу и неокрњену предати првом нараштају за нама, те да он продужи даљи рад на пољу људскога напретка. Без сазнавања своје и туђе прошлости сваки би народ с новом својом генерацијом изнова почињао историју. Предања би захватала највише два колена, и цео наш поглед у прошлост допирао би донде, где се свршава дужина века два пособна нараштаја. Колика би ду-

жина времена, најсветлијих дана у историји, остала у вечној тами, и како би с века на век та дужина постајала све већа, то је јасно свакому човеку, који хоће да мисли о напретку своме и свога народа. 3. Да се дигне образованост и наравственост у некоме народу, не може само шнола учинити. Њој треба да аомогну и све друге установе, које ма у ком иравцу раде на. ширењу иросвете у народу. Ни у једном напреднијем народу није школа усамљена радила на пољу народне просвете, као у нас. У свима напреднијим народима школу помажу све културне и хумане установе. Оне јој управо враћају оно, што је њима школа дала или чим их је задужила. Само у нас није тако. Наша школа стоји усамљена као оаза у пустињи, онако како ју је држава основала. Сваки од ње тражи што више, а нико јој ништа не даје. Да није државе и њене помоћи, наше школе не би могле ни опстати, или би се њихов број невероватно умалио. «У нас је данас постао као неки утврђен обичај тражити, да држава својом иницијативом уради све што може кретати у напред живот народни, било то у материјалном, интелектуалном или моралном погледу. И ако је држава позвана да све то ради, ипак, по нашем мишљењу, то не значи да појединци треба скрштених руку да чекају, да им се све то као готово поднесе. Нарочито је у послу око народнога образовања потребна иницијатива од стране појединих лица, корпорација или општина«... Ако код нас и има данас још некога, који школу сем државе помаже, он то чини више с тога, што га држава силом закона на то нагони, а не из каквих других побуда. У напреднијим народима и цркве и манастири, и касарне и општине и све хумаие и култуЈше установе стоје првенствено у вези са школом. Све ове установе чине тамо хармониску целину, од чијега се заједничког рада виде благодетне последице у најудаљенијим гудурама и последњим колибама. Ако се боље загледа у ову целину, оиазиће се, да је у њој школа као неки стожер, око кога се ређају све остале установе. Свака установа чува своју индивидуалност, али свака ипак одржава везе с непресушним извором људскога знања, те на тај на-