Prosvetni glasnik

230

0 ШИРЕЊУ ПИСМЕНО СТН И

ОБРАЗОВАНОСТИ У НАРОДУ

чин од стотине руку струји покрет и нанредак у народни живот. Је ли у нас тако ? Сваки ће умети најбоље сам одговорити на ово питање. У нас се школа и црква готово свуда гледају попреко и крвавим очима, као да ничега заједничкога нема у мисији обеју ових установа. А шта да речемо за оне друге установе и чиниоце, позване да раде на ономе светоме задатку, на коме и школа ради ? — Најбоље је да ово за сада прећутимо. Ресултанта оваквога хармонискога рада свих ових чињеница у нас најбоље се огледа у јавноме тврђењу неких просвећених људи, којима је добро познат живот нашега народа, да би сутра сраски народ изгласао, да му шноле нису иотребне, ако би му се само ДОПустило да гласа слободно онако, као што се у Швајцарској плебисцитом гласа и решава о укидању или завођењу смртне казни. Сме ли се за ово народ кривити? — Никако ! Али биће да има много чињеница, које се морају учинити кривим и одговорним за појаве оваке врсте. И због оваквих појава ова питања, која хоћемо да расветлимо, заслужују нашу нарочиту пажњу, што се њима иде на то, да се поред школе, која једина за данас врши задатак писмености у маси народној, створе нова врела, која ће помоћи развоју писмености и у забаченим кутовима благословенога, али заосталога, народа српскога. Овим питањима и не може други смер бити но да прикупе и пронађу сву латентну снагу, која бесплодно лежи у народу и да је експлоатишу до крајности, упућујући је на најкориснији рад. После ове три важније напомене, у којима смо истакли искуства и истине, што нам их пружи историја цивилизације свакога народа, могли бисмо набројати још много истина од опште важности, које би такођер помогле у раду за ширење писмености. Али нашто набрајати опште истине, свакому мање више знане, кад је време да приђемо решавању ових питања с погледом на наше прилике. С тога и оставимо све даље теорисање и пређимо на сама питања, у колико се могу у нас извести, одржавајући увек везу са сличним прнликама и средствима у на-

преднијих народа, у колико нам могу бити ој , користи за боље осветљавање и разумевање, као и за примену на наше прилике. Да не би при расправљању ових питања било велика скока, који је вазда у сваком раду штетан, морамо с пажњом пропратити бар летимично, васпитање, свакога, од колевке ; дакле, морамо поћи још од породичнога васпитања као основнога за све оно што ваља или не ваља у доцнијем животу свакога човека. У породичному васпитању је, дакле, почетак сваком злу и добру. С тога, пратећи га и налазећи у њему све добре стране као и мане, те једне хвалећи а друге нападајући, можемо једном стати на пут овом нашем данашњем, до зла бога рђавом васпитању као и слабом напредовању у образованости.

»Какав отац, такав син; каква мати, таква кђи". — С ово мало речи исказана је сва важност породичнога васпитања ; сама ето мудрост народна каже, од кога на првом месту зависи добро породично васпитање. Зависи, као што знамо и у свакој прилици видимо , од добре породице — родитеља на првоме месту. Зато, ако хоћемо добра и напредна ђака, потоњега грађанина, морамо имати такву и породицу. Све породице морају пре свега да разумевају свој задатак и да знају: каква и колика несрећа сналази оне државе, у којима је занемарено или рђаво васпитање — нарочито породично, од кога све даље и зависи. Кад породице ово сазнаду и кад умедну о томе судити и расуђивати, тек онда се можемо надати општем добру. Дотле пак свака усиљеност по питању породичнога васпитања биће узалудна. Све што се данас ради, све је то изазвала потреба. Треба у народу стварати те потребе, рад којих ће он бити побуђен да се брине и о васпитању како своме тако и своје омладине. Породично васпитање, изазвано потребом, помогло би и школину раду и свеколиком националном образовању. Кад породичне старешине увиде и осете потребу за гшсменошћу и науком, онда ће је и тражити, а овако, како је данас, баш му је свеједно ; зато и јесте већина нашега парода тако индиФерентна према школи, за-