Prosvetni glasnik

236

томе успевала, треба се само сетиги историје Срба и Бугара. Византији беше циљ да се осигура од својих северних сусгда, и она је гај свој циљ иостигда иолитиком својом чешће, војничком силом ређе. Тим истим оружјем не могаше се она бранити и од цсточних варвара. Успеху сметаше на првом месту релпгиозна разллша, за, тим честе промене на истоку и непрекидно долажење у додир са све новијим варварима, који долажаху на источне границе њене. У народа, који су на измаку из варварства, има. миого више лукавости, превртљивости п песимизма, кад дођу у додир са другим народима, него што тога пмау народа, који су учинили неки корак на степенима друштвеног развића. Овакви беху северии суседи византиски, а онакви псточнп народи, од којих се имађаше бојатп. С тога на северу могаху се бранити политиком, а на истоку не. На истоку требало је да се бране сплом п снагом, алп снаге и силе не беше. У току векова Византинци изгубише своје најбогатије провинције те им пресушише пзвори, са којпх црпљаху материјалну снагу своју; у исто време клпца покварености и трулежа, коју донеше још из Рпма, развп се у праву болест те несгаде и државнпх н грађанских врлина. Источни пак суседи њенп биваху све опаснији од нојаве мухамеданства. Мухамеданство има једну чудну особину, да врло лако пријања за народе, којп су на врло нпском ступњу развића, п да помаже асимплацији тих народа међу собом. На тај начин снага се византиских источних суседа непрекидно обнављаше новим народима, као што се обнавља снага човеку покварене крвп трансФузпјом крви из здравога организма. Визаптпнцп то не могаху учинити. Хришћански народи на северу, које они покрстише, већ имађаху свој, мање илп впше развпјен, тпп национални, тако да аисорпција беше потпуно немогућна, а перфидно поступањевизантиско са својим једноверним суседима беше развило мржњу у народа на Византинце, те ови не могоше никакву ндеју да истакну, за којом би пошли сви балкански народи да се боре против мухамеданаца. У таком стању Впзантинцима не оста ништа друго већ да покушају да сузбијају непријатеље своје туђом снагом. Пажљивом оку њихову није могло избећи, а да не виде с каквнм пожртвовањем западни хришћани иду да се поклоне гробу Христову. Они знађаху све муке које хаџије подношаху, а виђаху да те тешкоће њихов број не смањују, већ им број нз године у годпну биваше све већи, и нампсле да се корпсте тим одушевљењем заиаднпх хришћапа.

Страх од Малекшаха нагна пх да покушају да експлоатишу религпозност западне Европе. Алексије I посла, као што ћемо видетп. посланике на Запад да тражн помоћ, а сада да укратко прегледамо полнтнчке догађаје у Внзантнји, којн су претходилн влади Алексија Комнена. У почетку XI века беше на престолу Василије II, Бугароубица, (976—1025). Овај владалац победи Самуила и отклони велику опасност која му прећаше од Бугара. Исто тако ратовао је срећио и у Азији- Њега наследн његов брат Константин VIII, али не беше такав владалац какав беше Василпје; јер док Васплије беше жив, дотле Константпн, ма да беше крунисан 1 ), шпчезаваше поред њега. Кад Василије умре, Константин наговори Романа Аргпроса те се оженп Зојом, кћерју Василијевом, и Константин га прогласн за свог наследника. За Романа вели сувремени ппсац, Михаило Пселус, да беше способан и као адмпнпстратор н као војник. Чим је дошао на владу, дође у сукоб са владаоцима из Келабпдске дпнастије, којн владаху над иојединим државицама у западној Азнји. У нрви мах беше срећаи, п непријатељи му понуде данак, али Роман не пристаде, већ п протпв савета своје околине настави војну, алп буде врло несрећан п једва се сам спасе п 1030. године вратн се у Цариград, оставпвшп тамо Ђорђа Манијака да настави војну. Ђорђе беше врло срећан, победи непрпјатеље п наскоро постаде сграшпло неверницима. Аргироса, 1034. год., његова жена Зоја. у договору са својим банкером Михаилом ПаФлагонцем, убпје у купатилу, а на престо доведе истога Мнхаила. Под владом Михаила IV. ПаФлагонца буде послат Ђорђе Манпјак у Сицнлпју, коју освојн, јер се Сарацени, који владаху острвом, беху завадилп међу собом. Ну грчка влада у Сицилијц у ово доба трајаше врло кратко време. Услед сплетака дворскпх Михаило врати Ђорђа, а носла за команданта свога брата Стевана, који у брзо нзгуби све што Ђорђе беше освојио. Михаило захвалн на владн 1041. годпне, а на престо дође његов синовац Михапло V, кога Зоја беше усинила. Овај беше слепо оруђе Зојпно, а у исто доба беше ц неспособан; народ га зваше из подсмеха шупером (са1Меиг). Када покуша да се од уплнва Зојиног п њене сестре Теодоре ослободи, буде збачен 1042. год. Тада Зоја п Теодора предузеше Ј ) И дареви иа истову беху уобичајили да још за живота свог круиишу своје синове или сроднике царском круном. Рамбо у своме делу »Грчка царевина у X веку« тумачи то тим, што цареви мишљаху, да ће у непрекидним превратима тим крунисањем осигурати бар своју династију, ако не себе.