Prosvetni glasnik

293

у других народа нема и већих недаћа но у нас, на зато се опет ми одмах осећамо немоћни при мало већем напору у кући н држави, док се други под таким напором осећају још срећни '? »Народ, дакле, хоће да чита, вели Кошутић за Русе; »он купује све што му падне шака" Такав је и још јачи за науком наш народ. Треба му стварати могућности и олакшице за то, а он је готов да то прихвати и на добро употреби. А употребиће све што му п 1метнији за његово добро даду; а опет ко дај! треба да бира шта ће слати у народ, да ли ће овај од тога имати користи или не, да ли ће то утицати на њега добро или рђаво. Дела, која се шаљу у народ, било преко књижара, читаоница или књижница, било другим путем, треба да су са што одабранијим стварима, са садржином таквом, која народ занима, а те књиге треба дасу пуне : народних аесама, прича, иословица, загонетака, басана, аоука моралних, хигијенских, иривредних и других. Сем књига, наш народ је љубопитљив и за разне слике јунака, књпжевннка и др. За то има доказа, што ће се у народу у свакој кући наћи и туђих слика, које је купио, а са коликом би вољом куповао оно, што је из његове средине поникло ? Гледајући те слике. говориће о њима, желеће да чита или да му се чита о делима тих људи. Дакле, и ове слике треба слати у народ преко књижара. Удешене књиге и слике, растурене по народу, имаће две велике користи: упућиваће и изазиваће на пиоменост и питање, а било би и материјалне добити по државу или удружења, која би то чинила, од таквих и толико продатих книга и слика. У Русији се продају књиге на милијуне и то свакојаке (и неморалне) садржине, а тако и слике, које и до нас допиру и много се продају. Да би се ово слање књига у народ што лакше постигло, требало би, као што напред рекосмо, поред сеоских (општинских) читаоница и књижница, отворати књижарнице, у које би било прикупљено све оно што је потребно за поуку и писменост. То ће, уверени смо, сељанима и народу уопште више користити но многи данашњи дућани по селима и градовима, у којима се продаје у изобиљу све, само не оно што би народ на добро упутило. Ове књижарнице са књижпросввтни гдасник 1894 г

ницама и читаоницама пружале би народу неизмерну душенну храну — науку, која би га унапредила и упутила да у своје време одговори свима постављеним дужностима. Ово растурање књига по народу могло би вршити- и нарочити људи, какве виђамо по већим градовима. Тај посао врши и у Русији извесна класа људи и то с врло великим напретком. 0 томе и Кошутић вели: «Да није било лубочних М књига, руска села не би учила читати, немајући шта за читање — број писмених неби растао на милијуне сваке године, већ би ишао много, — много лакше у напред. Лубочници се могу подичити , да су научили руског сељака читати, да су у најнижим слојевима створили руску читалачку иублику. Давали су оно што су знали и умели. На руској је интелигенцији да поведе тај рад даље, да улије руском мужику у душу онолико снаге просветне и моралне, колико му је природа Физичка дала, да створи од њега културна човека у сваком погледу«. Како и колико оправдано пребацивање видимо овде међу редовима и нашој интелигенцији! У нашој малој Краљевини могли би ово растурање књига по народу вршити у првом реду учитељи и прОФесори и власти поред ових људи. С правом овде можемо с болом у души осудити, што министарство просвете не шаље књиге у народне школе, као што је то до пре неку годину радило. То је прва и то крупна погрешка на пољу просветнога напретка баш од оних, који би требало да примером претходе. Коликога су утицаја имале разаслане књиге на сеоску децу, да оставимо градску, то зна сваки наставник, и чудо ми је да ниједан до данас не диже свога гласа против таквога корака, Да би се народу одржавао интерес за зиањем, веома су подесне општинске »збирке" свега онога, што се у тој општини и њеној околини може сматрати као реткост. Среска места могла би сревносним учитељима имати збирку свега интереснога из целога среза, а окружна из целог округа. Овакве збирке, у које би дошли разни минерали, биље, разне старине, оружја и одела, врсте воћа и жита, испуњене животиње и др., привла') „Лубочни излатељи" јесу руски издавачи најобичнијих деда за руски народ. Њихова издања јесу и данас најглавнији мотор оељачког образовања у Руеији; веди Кошутић. 39