Prosvetni glasnik

НАУКА И

НАСТАВА

527

Сајмур беше уверен да цар говори као да је у споразуму с Аустријом, и да се ствар тога тиче, да се, искључивши Француску, задобије Енгдеска за деобу Турске. 21. Фебруара био је главни говор којп Је трајао читав сахат и 12 минута. Цар онет рече, да је он можда још вишо заинтересован него ли Енглеска да спречи турску катастрофу, али она Турској непрестано прети и не може се отклонити ни снољним ратом нити непријатељством између старо-турске иартпје и оних „нових површних реФорама Француских"; нити пак револуцијом хришћанског становпиштва, које тако рећи једва чека да стресе турски јарам. Руски се цар позиваше још и на то како би моћ султанова бида још 1829. год. срушена, да он (цар) није зауставио победоносног ђенерада Дибића. Он је — рече — такође једном био који је судтану помоћ указао, кад му је претида опасност од паше египатског. Кад се говоридо о томе да се утврди шта не треба трпетп, цар рече: „Ја ћу почети од нас ^амих. Ја нећу трпети да Руси стално заузму Цариград, ади он не сме такође никада пасти у руке Енгдезпма, Французима иди другој каквој нацији. Исто тако нећу никада допустити да се на ново подигне византијско царство, нити да се Грчка тодико прошири да постане сплна држава. Још тим пре нећу допустити да се Турска раскомада у мале репубдике, азиде за којекакве Кошуте, Мациније и друге европске револуцијонаре. Пре по што бих пристао на такво уређење ја бих започео рат и водио бих га до последњег човека и пушке." Рекавшн ово цар сад навали на енглеског послапика да изложи своје идеје. Овај започе тим што рече: г Како би бидо кад би, у сдучају пада турске царевине, Русија и Енглеска изјавиле, да ниједној сили није допуштено да што зграби од турских провинција? Својина треба, таква каква је, да остане под печатом, докле год се не постигне пријатељски споразум за њену продају." На ово одговори цар Никода врдо вешто: „Не ведим да би такав поступак био немогућ, али би зацело био врло тежак. У Турској нема едемената провинцијалне, пли општинске вдадавине. Ви бисте дочекали да Турци нападпу на хришћане, да се хришћани окоме на Турке и да се разне хришћанске секте заваде између себе, једном речп ми бисмо имали хаос и анархију." Кад енгдески посданик рече, да је сва раздика између њиховог говора у томе, што цар говори о мерама које треба предузети посде пада турске царевине, а Енгдеска жели да Турска остане где је, а само да се предузму мере те да њено стање не постане горе—

„Ах®, рече цар, „то је оно о чем ми канцелар непрестано говори, али катастроФа ће доћи једнога дана и нас све изненадити." При помену Француске цар одговори: „Боже сачувај, да ја кога било на правди Бога оптужујем; али како у Цариграду тако и у Црној Гори дешавају се ствари које су врло сумњиве. Изгледа, као да Француска вдада тежи за тим да нас све на истоку заплете, у нади да ће на тај начин боље постићи своје намере, од којих је једна, нема сумње, заузпмање Туниса." На примедбу посланикову, да се заборавља Аустрија, рекао је цар, да кад говорп о Русији он у исто време говори и о Аустрији, јер су интереси и једне и друге државе према Турској савршено истоветне. Говорећи овако, цар Никола није никада могао помислпти да ће Аустрија изненадити свет својом незахвадношћу. У случају распада турске царевине, говорио је цар Никода, територијадни распоред не би био тако тежак као што се обично замишља. „Кнежевине (Вдашка и Моддавија) су у ствари незавпсне државе под мојом заштитом." До би могло тако и остати. Србија би могла добити исти обдик вдадавине. Бугарска тако исто; изгледа да нема никаквог раздога зашто ова област да не чини незавпсну државу. Што се тиче Египта, ја потпуно појмим важност ове области за Енглеску. Према томе могу само рећи, да ја нећу имати ништа против тога, ако ви при деоби османске царевине, што ће с њенпм падом наступити, узмете Египат. То исто велим и за Крит, ово је острво подесно за вас и не увиђам зашто не би бпло енглеско." Бојећи се да цар нема намеру да га оваким говором ухвати за реч, Хамидтон одговори, да намере енгдеске владе у погледу Египта не иду даље већ да Енглеској обезбеде поуздану и брзу везу са британском Индијом. Праштајући се с енгдеским послаииком, цар га опет опомену да пише својој вдади опширније о овоме предмету, п то што пре. Добивши негативан одговор од своје вдаде, а удостојен и даље поверљивих разговора с царем, енгдески је посланик тражио од своје владе одлучан одговор, који би учинио крај даљем говору о овоме опасном питању. У исто време састави гроФ Неселроде нарочити меморандум за енглеску вдаду о истом питању. Овим је хтео руски капцедар да пзјаве цареве код енглесне владе у неколико ублажи, кад већ ова није показада готовост да их прихвати. У меморандуму се каже да није бидо никаквих пданова за деобу турске царевине, и да говор царев с послаником краљичиним носи знак Фамилијарног 68*