Prosvetni glasnik

530

прилог историји развшања СРПСКИХ јуначких песама

Наша је задаћа сада, да овај општи утисак оставимо, те да појединим истражпваљем дођемо до одређенијих представа у погледу старости песама у десетерцу, у погледу њихова развпјања и њихова одпошаја према старијој пејесији дугога размера. IV. Напред смо већ напоменули, да је Јагић у четвртој свесци Архива на стр. 221,—232. опширно расправљао о међусобном одношају појесије краћег и дужега размера. Ми ћемо покушати да аегове назоре у кратко поновимо: Дуги стих је првобитан, а десетерац се тек доцније развио (стр. 221.). Дуги стих морао је с тога устукнути пред краћим, што је то изискивао промењен начин (прост, миран) приказивања (стр. 224.). Дуги стих има више аристократски, а краћи демократскп карактер, а то с тога, што су њпме певали певачи нижега сталежа (стр. 227.). Начин приказивања променио се с тога, што је материјал за певање био набујао због историјских догађаја (стр. 228.). Прелаз из дугога у краћи догодио се од прилике у XVI веку у унутрашњости српских земаља. Дуги стих одржао се дуже на западу, но продирањем српског народнога живља потиснут беше од десетерца сасвим, који је према томе специфично српски (стр. 230/31) 1 ). Изгледа, да Јагићево доказивање није сасвим јасно, нити је толико убедљиво. Најслабија је страна у толпко, што се аутор не бави о питању , које би понајпре ваљало решити, наиме: када је управо појесија дугога размера била у свом јеку и то пре, него што се јавила појесија краћега размера. Пре свега предвидео је он, да баш онај материјал, који је набујао у борби са непријатељем хришћанства и кога је народна епика почела обрађивати, није могао модиФиковатп облик народне појесије, јер се баш тај материјал пева у иесмама дугога размера. Ако се пак неће да остане при том мишљењу, да је цео онај материјал у песмама дугога размера постао искључиво у Далмацијп (односно у Хрватској, Босни и Херцеговини) само тога ради, да би источни крајеви остали слободни за појесију краћега размера а за коју немамо ншсакве сведоџбе, то се мора допустити, да се баш у XVI веку, у коме су песме дугога размера још обрађивале и варирале материјал XV века — додајући кад и кад новије ствари Ј ) Ја наводим назоре ауторове, и ако ми но његовом нисменом и усменом казипању измеда, да је своје пазоре, које је пре 13 година изрекао, у мпогом чему модификовао. У ком правду пак, то не могу право казати.

— није могао образовати десетерац 1 ), нити је могао постати у унутрашњости Србије све дотле, док не бисмо за то имали какве директне сведоџбе. На стр. 232. додирује Јагић питање, како се пма чпсто метрички замислити прелаз из једнога размера у други. Ако га добро разумем, узима он за оба размера као општи основни облик неки стих, који је пмао две половине, од којих нак свака имађаше по две висине. Ове наралелне творевине морале би дакле потицати из XVI века. Изгледа, да ће ова претпоставка добра бити, само ми је нешто нејасна. А да се није баш у томе XVI веку, у коме се — као што се узима — и десетерац из тога основнога облика развио, онај стих, који је основица обе Форме појесије већ претворио у мање више правилан петнаест- п шеснаестерац па га је с тога и нестало? Ако то не, када се онда могао тај дуги размер развити? Ако је онај праоблик устукнуо пред дугим размером, како се могао из њега нови стих развити ? На том истом месту изрекао је Јагић, да се и десетерац развио из неког неправилног облика, те се тек током времена кристализовао у правилни десетерац. А да ли се неће то, што је само као претпоставка изречено, и изворима потврдити, те се на тај начин стећи наслон, помоћу кога би се могло утврдпти када је десетерац постао? Да бисмо то извели, обазрећемо се на 35 песама у десетерцу из велике дубровачке збирке, које су забележене у половини прошлога века. Овим песмама — колико ја знам — није довољно пажње обраћено. Богишић их је уврстио у своје издање, али у уводу прелази ћутке преко њих (на обичне пјесме и т. д. нећемо се ни најмање обзирати стр. 2). Покушајмо дакле, да се њима колико толико користимо. Већ горе напоменусмо, да у старијим песмама и то не само у онима, које Матеји и Бетондић забележише, него и у песмама из которскога рукописа нећемо на десетерац наићи. Да би се ова негативна чињеница разјаснила, морало би, се прибећи врло извештаченим тумачењима, сем ако се не би просто узело, да у XVII веку јуначл,^ ^есма у јужној Далмацијп није знала за десетерац, или ако га је и било, то су га ретко употребљавали, пошто није имао толико угледа као дуги стих. Ово иоследње могло би само онда важити, ако бисмо узели, да је за десетерац знала само неЈ ) Можда ће ми читалац пребацити, када у току расправе види, да сам дошао до сличнога закључка (в. доле под XV) т. ј. да песме у десетерцу допируу XVI век. Онде ћемо пак видети, да то нешто сасвич друго значи, а не оно, што Јагић држи.