Prosvetni glasnik

666

НАУКА И НАСТАВА

знавањем живота и прилика у орпској кући. Али је за доба кад се појавила — врло појамна. Приповетка »Младић словачки«, штампана 1847., пожела је особите хвале,разуме се доста и с патриотске тенденције своје. Она описује догађаје, који су у племству наступили после кобне пожунске битке и после смрти Сватопукове. На Тренчину је скуп тајног друштва „Словеноке браће«. Они одлучују шта да раде за спас отаџбине, којој Длугош, племић на Бекову, задаје тешких јада држећи се уз стару веру и завојевача Угра. Ту долази и стари витез Светош — Светослав, који је, кад му синови изгибоше код Пожуна, најмлађег сина, Станислава, спремао само мачу и народу, па га је сад довео, да га, младића, приме у ред »Словенске браће«, што и бива. Како се Станислав у бојевима показује врло храбро, савет стараца у Тренчину, где сад председава његов отац Светослав, предаје њему управу над војском. Станислав разбије војску Длугошеву и заробивши га улази у његов град да му оуди, па умољен од лепе многобошке Милене, кћери Длугошеве, заборавља на завет, дат »Словенској браћи", да ће се чувати женских очију, пусти Длугоша да се до сутра размисли: хоће ли гинути или примити хришћанску веру. Длугош преко ноћ уведе своју војску у град и побије пратњу Станиолављеву, који сад види да је јучерашњи пораз Длугошев био само превара. Станислава спасава лепа Милена, која је у тој превари невина, али му суди отац са саветом у Тренчину и осуђују га на смрт. Затворен у кули, гледа Станислав како се последњи од Словенске Браће бију под градом са силним Длугошем; у њему се јавља стари дух, разбија врата и ненадно напада Длугошеву војску, која се збуни и изгуби битку. Станислава отац, издишући, ипак проклиње, али га остали бирају опет за вођу, јер је он убио Длугоша у боју. Станислава најпосле неотаје... Ова лрича, потресајући читаоце словачке описом саветовања Словенске Браће, има одистанеколико јаких меота, ипак више драматичних него на пространој епској основи изведених. Ну т УЈући долином реке Ваха на састанак Словенској Браћи, вели стари Свето-

слав сину Станиславу, који иде да се зароби давањем тврде речи при ступању у то коло родољуба: »— Сине мој . . . (< а старе му се руке затресоше, очи се сузом овлажише, нога му заста а груди се јако надимаху.. . «сине мој, младости је твојој крај. Дани су твоји тужни и несрећни, нити се имаш кад радовати животу као што сам ја чинио. Сине, погледај наоколо! ,)— А на што, оче? запита син као немарно, и ако се по његовом питању опажало како му се глас промени а срце брже закуца. и — Погледај, сине, ове красне гајеве, цветна поља, горе што шуме, зелен луг и лепе равни, види ту лепу земљу — нашу радост и срећу; погледај их још једном својим очима — на свагда!" После краћег разговора отац, говорећи о судбини Словенске Браће, опет вели сину: »— Можеш постати славан —- ал' никад срећан! Сине мој, крви моја, жалим те од срца! »— Немој ме, оче, жалити, јер немаш због чега. Та и онако ми не можеш помоћи! ПогледаЈ ово сунце што залази: тако је зашла и наша слава. А к'о што ће оно после ноћи опет засјати — тако ће и наша слава оживети! »Младић грчевито узе старога за руку, сунце се одби о сјај њихових очију и зађе." На такве живописне, драмске тренутке Калинчак много г.олаже, и њима се радо служи при завршивању појединих одељака, тражећи да постигне еФекат. Такав је мохменат, у истој причи, и кад Слокенска Браћа примају Станислава у своје коло : лКад би све свршено, Ђурђе Тренчинскп проговори: »— Погледај, сине, тај крст — то је од сада твој живот! »Станислав се затресе, лице му плану живим огњем, очи му засјаше светлошћу — па рукомузе крст, диже га, узбуђен, више главе, и гласом који је ишао из груди усколебаних светињом самог тренутка кликну: »То неК буде мој живот!« „Над главом својом Станислав држи крст — на збору света тишина ..."