Prosvetni glasnik

667

Описом који рачуна на еФекат, завршује се и приповетка „Српкиња": »Са врха рудничких планина бледи месец гледа крваву земљу: у крви својој лежи јаничар Јанко, а поред њега мртав му отац Сава Марковић. Покрај н.их клечи лепа Милица; она не плаче, спустила је руке па лагано шаиуће: »Био си гори и од Турчина, и Бог ти није опростио; погинуо си. . . а ја сам те љубила!« »Онда подиже руке горе као анђео, ногледа небо, а бледи месец озго гледа тужну Српкињу . . .« Као што се види, у другим приповеткама његовим још и више, у Калинчака су приче обично тендециозне. Знајући, као човек литерарно лепо образован, колико се може томе замерити, Калинчак се у именованој автобиограФији правда: Пишући . . . радо сам се угледао на добре и — уз њих — слабе стране Чајковскога, кога сам и преводио. То ми се сад види, ал' ја онда нисам то знао. Чајковски црта људе живо, исти човек с природе, али има велику ману што је — тенденциозан. Он представља живот козачки, као да су Козаци с највећим одушевљењем одани „ојчизни" пољској, а ми из историје знамо да — није тако. Тако исто ја са своје сгране нисам мислио навлаш цртати живот овакав или онакав — па су опет неки опазили нерасноложење моје према мађарском, па негде и према чешком животу. А ја сам, држим, снимао без тенденције . . . Године 1870. покренуо је књижевнп часопис „Орао" из поштовања према ТТТтуру. Калинчак је пустио у свет и нешто својих песама, па је радио и као естетичар, критичар и журналиста, али је приповетка, рекосмо, главна врста његовог литерарног пословања. Словаци данас имају прииоведака, које, одговарајући сувременим захтевима критике, друкчије према њој и стоје, али је ипак Калинчакова белетристрична радња, особито с погледом на доба кад се јавља, била и остаје у књижевној историји словачкој знаменита појава. »Докле се под Татрима буду слушали звуци словачки — а желимо да то вечито буде — живеће о хвалом и име Калинча-

ково у устима татранских Словака! 1 ' била је народна жеља, коју је Калинчак још за живота чуо. * * * Као што доба Људевита Штура има увод у живљем кретању и појави великих идеја Коларова духа, тако оно има и свој поговор. Оно је било велики догађај за народ словачки. А таки догађаји остављају последице и онда кад су пролазни, поред све своје величине. Штурове идеје не бејаху пролазне, оне и данас господаре, па је^ према томе, и ново доба словачке књижевности створено на основима онда положеним. Али заустављајући се само на радницима Штурова доба у ужем смислу, ваља нам напоменути да у неколиким побројаним именима није исцрпен списак свих знатнијих књижевних радника ни онога времена ни даљих дана који за њим дођоше. Јер знаменити Јан Францисци (у књижевности Јанко Римавски), песник, ириповедач, журналиста и ратник тога доба; Виљем Паулини-Тот, мирнији али не мање плодни књижевник; па онда драмски писци, католичке вере: М. Дохнани, Јан Паљарик, (у књижевности Бескидовј и Ј. Заборски, са протестантом С. Томашиком, песником популарне песме «Ој, Словени, јоште живи реч ваших дедова« —- сви они више мање припадају делом живога и рада времену Љ. Штура и његовим идејама. А познати фи1 лолог Мартин Хатала својим граматичким радовима утврдио је дијалекат зволенски ј за књижевни језик словачки. те је тиме расправио и то питање, које је и пре Штура бивало на дневном реду и које је Штур са друговима различито одлучивао. Најважнији догађај, који је наступио после смрти Штурове а који је посредно потекао из рада онога доба, јесте оснивање Словачке Матице, зачето на великом народном збору у Турчанском Св. Мартину 1861., а довршено 1863. године. Обилат и патриотски рад Матичин и оснивање трију словачких гимназија бејаху успеси који толико заплашише Мађаре, да се не премишљаху спасавати се преким леком — суспендовањем ових тих установа. Ове је јесени народ словачки с тугом извршио помен двадесе-